Последње сведочење (11): Французи смислили Сребреницу

У новој књизи Слободана Милошевића посебно су занимљиви његови одговори – оптужбе на покушаје хашких тужилаца да му припишу водећу, командну улогу у готовосвим најтежим и добро познатим злочинима који су се деведесетих година прошлогвека дешавали, не само на Косову и Метохији него и у Хрватској и нарочито Босни иХерцеговини.

При томе се претежно ослањао на западне изворе и доказе ко је стварно стајао иза тих злочина и у којим су центрима моћи смишљани.

„Већ августа те године – каже он, говорећи о познатој трагедији на сарајевским Маркалама – „Индепендент“ је објавио чланак свог дописника о поверљивом извештају Унпрофора у Сарајеву, у којем је речено да су најстравичније злочине, укључујући и смрт шеснаест цивила у реду за хлеб, извршили сами Муслимани са циљем да придобију подршку јавног мњења.

Двострука игра

ЦНН, такође, „Цорриере делла сера“ и „Република“ од 23. августа 1992, говоре о гнусној двострукој игри Муслимана која рат у Босни чини свирепијим и ужаснијим, истичући да је убиство људи у реду за хлеб дело Муслимана. „Цорриере делла сера“ наглашава да све указује на то да су браниоци Сарајева, Муслимани и Хрвати, организовали ‘више напада на сопствене грађане у нади да ће на тај начин продубити драму Сарајева сваљујући, при томе, искључиву кривицу на Србе’.

Најпознатији хашки оптуженик се током вишегодишње одбране у више наврата враћао и на злочин у Сребреници за који је, како тврди, први пут чуо од Карла Билта и понављао да му се и Радован Караџић клео да ништа о томе није знао:

„Све касније информације су то и потврдиле укључујући и накнадно објављен главни извештај холандске владе од априла 2001. у коме у тачки 10. дословце пише: ‘Не постоје никакве индиције да је акција изведена у сарадњи са Београдом, нити у смислу политичке, нити у смислу војне координације.“ Тиме би, господо, што се мене тиче, на то могло да се стави тачка, али ја не желим да је ставим, јер желим да се открије истина у вези с тим сулудим злочином у интересу правде, он мора да буде објашњен пред светском јавношћу, а информације које сам ја досад прикупио, а биће их још, говоре о томе како је Изетбеговић користио Сребреницу за све врсте манипулација и држао у резерви за разне политичке нагодбе… време ће показати да је првог јула 1995, у кући једног Муслимана, бившег председника општине, у Зворнику, где су присуствовала два представника муслиманске владе у Сарајеву, представници једне плаћеничке војне формације у саставу Војске Републике Српске, али не под Командом Војске Републике Српске већ Француске обавештајне службе, договорен тај злочин – напуштање Сребренице и покољ.

Сви подаци показују да о томе ништа није знао ни генерал Младић, ни генерал Крстић, који је овде иначе осуђен, а ја сам лично уверен да ни Младићу ни Крстићу војничка част не би дозволила да стрељају ни ратне заробљенике, ни цивиле. Поготову Младићу и Крстићу, генералима који су током целог рата управо показивали највише настојања да се увек заштите ратни заробљеници и цивили.

Том плаћеничком јединицом – наставља Милошевић – командовали су исти они који су исте те људе послали само годину дана касније у Заир, да организују побуне и масакр. То је направила иста команда која је годину дана након Сребренице организовала куповину оружја, па молим вас, нека ваши, они који за то примају плату – имају стотине сарадника – траже од Жака Ширака и Француске обавештајне службе, и из других служби, шта знају о овим чињеницама у Сребреници. А обавештајне информације којима ја располажем говоре да је сврха направљеног договора – француска замисао – била следећа: рат у Босни треба завршити ефикасним акцијама НАТО-а, бомбардовањем и директним војним ангажманом. Као оправдање за војну акцију послужиће „геноцид“ који ће Срби да изврше. Извршењем „геноцида“ слаби се српска преговарачка страна.

-Интерес је и Срба и Муслимана – додаје Милошевић – да се о Сребреници сазна истина, а не да се ствара један лажни мит. Допринос истини о Сребреници неће бити ни ваше фабриковање лажних сведока, ни притисци Педија Ешдауна на руководство Републике Српске. Синхронизовано и одавде и тамо покушава да се направи двоструки злочин који вређа и мртве и живе…“

А да су Алија Изетбеговић и његова партија били против сваког мира и како су манипулисали својим народом, Милошевић је показао на примеру Требиња цитирајући једно писмо које је Хасан Ченгић, секретар Изетбеговићове партије, 20. јануара 1993. године, упутио руководству подружнице странке у Требињу под насловом „Инструкција о исељавању из Требиња“: „Како ситуација у Босни и Херцеговини – стоји у том писму – из часа у час постаје у погледу безбједности сложенија, особито након прихватања женевских докумената од стране Караџића и његове клике на Палама, потребно је у циљу остварења тежњи свих Муслимана, очувања и јачања наше државе Босне и Херцеговине хитно подузети следеће мере на терену требињске општине: прво, преко наших активиста анимирати све Муслимане да у што скоријем времену напусте Требиње и пређу у Црну Гору. Друго, имовину покретну и непокретну делимично продати… треће, не либити се од притисака па и примјене силе према оним Муслиманима који не поступе по овој заповијести… С поштовањем, селам алејкум, секретар СДА Хасан Ченгић“…

Свете намере

На основу тога тај Општински одбор СДА издаје свој позив: „Србочетничка армада на челу са својим вођом Караџићем – пише поред осталог у том прогласу – покушава да нас спријечи у нашој светој намјери, па варајући свјетску јавност, посебно сада у Женеви, лажно приказује лојалност требињских Муслимана србочетничкој диктатури и оданост такозваној Републици Српској и њеној војној хајдучији… Минимум који се од нас тражи је моментално иступање свих Муслимана из такозване Војске Републике Српске, а наша је обавеза да дијелећи судбину нашег цјелокупног народа скупа са својим породицама и осталим дијелом наших грађана одемо за Црну Гору…“