Последње сведочење (10): Нови светски неред

Према оцени Слободана Милошевића, грађански рат у Југославиjи jе инициран када jе опстанак Југославиjе био очигледно супротан стратешким интересима Сjедињених Америчких Држава, католичке цркве, Немачке и других коjи су имали сличне интересе и претензиjе на оваj простор. Он сматра да на овоj териториjи нису вођени ратови, него само jедан рат – рат против Југославиjе.

– Таj рат – каже он – подстицан jе и усмераван од стране наjвећих сила савременог света са ослонцем на унутрашње савезнике, националистичко-сепаратистичка jезгра, уз доминантно присуство оних снага коjе су поражене у Другом светском рату. Таj рат jе вођен свим средствима, медиjским, политичким, економским, воjним. Таj рат jе наjпре вођен децениjском медиjском кампањом у коjоj jе злоупотребљен монопол на глобалним средствима информисања, затим спољно-политичком интервенциjом усмереном на стварање независних држава од jугословенских република, а затим наjсвирепиjом вишегодишњом економском кампањом и санкциjама против СР Југославиjе, коjе се jедино могу квалификовати као геноцид, и коначно воjном агресиjом. И то 1995. године против Републике Српске и у „Олуjи“, као што смо видели уз учешће снага НАТО-а у наjвећем етничком чишћењу коjе jе забележено, и 1999. против СР Југославиjе.

Огромна конфузиjа

Ова велика медиjска, политичка, економска и воjна кампања на разбиjању Југославиjе и интересноj прекомпозициjи Балкана, препуна jе манипулациjа о наводним геноцидним Србима коjе треба да буду крунисане овом лажном оптужницом са великим претензиjама да она обави историjски задатак. Наиме, jасно jе да jе основна садржина овог посла интервенциjа у историjу, да се некаквим, како то треба да изгледа, судским процесом и наравно правним путем преведе лаж и манипулациjа у истину. Милошевић сматра да оваj процес, коjи jе започео рушењем Берлинског зида, jош ниjе завршен, да он jош тече „уз огромну конфузиjу у сфери права, политике, историjе, филозофиjе“:

– Наjављени нови светски поредак се све више исказуjе као светски неред, а ова прва постхладноратовска фаза завршена jе неуспешно, чак и по оценама врхунских стручњака Запада. У таj негативни резултат свакако се укључуjе разарање Југославиjе – вели Милошевић, коjи се посебно осврће на тврдњу америчког председника Клинтона да су Срби одговорни за изазивање два светска рата, као пример безочног покушаjа прекраjања историjе:

– То онда значи да Немци нису одговорни ни за jедан, имаjу моћ фалсификовања стварности и садашњости и прошлости и прете да постану модел обликовања будућности. Та порука председника Америке као светског лидера – кад кажем светског лидера мислим на Америку, не на Клинтона – може се употребити као метафора за jедну читаву децениjску кампању лажи. Мислим да може само да jоj конкурише ово што смо чули од друге стране jутрос (мисли на хашке тужиоце, напомена Б.С) и оно што су они приложили. А она, та порука jе поготово апсурдна и поготово нечасна када се зна да су се управо у та два рата за коjа су по Клинтону одговорни Срби, управо ти Срби уз огромне жртве борили раме уз раме са том истом Америком коjа jе 50 година касниjе оценила да jоj Југославиjа, и посебно Срби, стоjе на путу остваривања нових интереса. Да се у те интересе не уклапа слободна и независна Југославиjа. Да jе своjим успешним развоjем и слободарским духом рђав пример за друге и да jе зато мораjу разбити и претворити у земљу трећег света, па и даље од тога – вратити у камено доба.

– Зато нема пречег посла за Србе и Србиjу, али и за све друге коjима jе стало до слободе, од борбе против лажи. И jа мислим да оваj ваш нелегални суд потпуно супротно замисли његових креатора и упркос рестрикциjама у емитовању његовог тока, искривљавању информациjа већ постаjе поприште рушења, децениjске сатанизациjе Срба и огледало срамоте за извршиоце злочина над Југославиjом. Наизглед парадоксално, али у историjском смислу овде се супротно намерама његових креатора утврђуjе управо њихова кривица, а не моjа. Моjу утврђуjе порота коjу чини моj народ, и сав истинољубив свет. Одговараjући на оптужбе за наводну агресиjу и злочине у Босни и Хрватскоj, Милошевић jе казао да jе та оптужба лажна jер ни у Хрватскоj ни у Босни ниjе реч о агресиjи већ о грађанском рату, jер jе таj рат у оба случаjа за српски народ и у Хрватскоj и у Босни, био одбрамбени рат:

– Оптужница jе апсурдна и у формалном и у материjалном смислу – додао jе он – jер се оптужуjу Србиjа и jа као њен председник за грађански рат у Хрватскоj, за грађански рат у Босни, а да при том Србиjа ниjе била у рату, нити jе Савезна Република Југославиjа била у рату ни са Хрватском ни са Босном и Херцеговином. Управо, председници Хрватске и Босне, Туђман и Изетбеговић, председник Председништва Југославиjе у то време, Стjепан Месић, започели су рат против Југославиjе, а тиме против Срба, грађана Хрватске и грађана Босне и Херцеговине, наjпре насилним, противуставним актом сецесиjе тих република, а одмах и оружаним насиљем против српског становништва, с тим што jе насиље у Хрватскоj почело чак много пре него што jе дошло до проглашавања независности.

При том, да одмах кажем, ниjе спорно да jе Србиjа помагала и Србима у Босни и Србима у Хрватскоj да опстану и преживе. Апсурдно jе то што jе за вас логично да, на пример, Американци, Немци, Ватикан, Иранци, Сауди Арабиjа, Аустриjа, Турци, Авганистанци и тако даље, помажу Муслиманима и Хрватима, али ниjе логично да Срби помажу Србима, да преживе на свом кућном прагу.
Уз то, Милошевић jе нагласио да Срби у Југославиjи нису доводили у питање право ниjедног конститутивног народа на самоопредељење, само су сматрали, и данас то сматраjу, да право на самоопредељење припада и српском народу, и да све оно што му jе одузето и ускраћено силом или кршењем тог права нема никакву важност по међународном праву и не може бити признато ни под каквим притисцима:
– Ова лажна оптужница пориче Србима сва људска права па чак и право на живот, право на самоодбрану, jер у Хрватскоj и Босни и Херцеговини, Срби су бранили просторе на коjима вековима живе – утврдио jе Милошевић, цитираjући при том Чарлса Баjда, заменика команданта америчких снага за Европу, коjи jе у октобру 1995. године, у „Фореигн аффаирс“ написао: „Слика овог рата jе слика сталне експанзиjе Срба. Већина онога што Хрвати називаjу ‘окупирана териториjа’ jе заправо земља на коjоj су Срби живели више од три столећа. Исто важи и за већину српских териториjа у Босни коjе западнимедиjи називаjу ’70 одсто босанске териториjе коjе су заузели српски побуњеници’. Укратко речено, Срби нису покушали заузети нове териториjе, већ су настоjали jедино задржати оно што jе већ било њихово.“

Разорена по вољи сила

Говорећи о разарању Југославиjе, Милошевић jе казао и ово:

– Разорена jе jедна мултиетничка, мултикултурална, мултиконфесионална држава коjа jе имала своj историjски и међународни легитимитет. Да би на њеноj териториjи – по диктату Немачке и Ватикана, потпомогнутих Сjедињеним Државама и Европском заjедницом – биле створене чисте националне мини-државе. Разорена jе држава призната од свих универзалних међународних организациjа…

Одбио понуду муслимана – Мени лично Туђман никад ниjе пребацивао умешаност Србиjе у рат у Хрватскоj – рекао jе Милошевић. – Ми смо у Женеви били да помогнемо да три стране у Босни дођу до мира… А Туђман jе, такође, знао за моj став према понуди муслиманске стране коjу jе у њихово име дошао у Београд да ми пренесе Адил Зулфикарпашић, Изетбеговићев спонзор и ментор, бизнисмен из Цириха. Предложили су да се Срби и муслимани у Босни и Херцеговини удруже против Хрвата… Моj одговор jе био да се никако два народа не смеjу удружити против трећег, да су за односе на Балкану од огромне важности односи између Срба и Хрвата и да jа те односе могу да видим у будућности само као односе сарадње и приjатељства…

Извор: ВЕСТИ

Везане виjести:

Последње сведочење (1): Даjте милиjарду и ваш jе

Последње сведочење (2): Нису му дозволили да каже

Последње сведочење (3): Три лажи не даjу истину

Последње сведочење (4): Почело jе jедном лажи

Последње сведочење (5): Цео народ мета

Последње сведочење (6): Кинески синдром

Последње сведочење (7): Спасао сам Ругову

Последње сведочење (8): Мезимци Бин Ладена

Последње сведочење (9): Перо у служби злочина