Последња прилика за бројање жртава ратова деведесетих

Иницијатива да пописивачи Републичког завода за статистику током пописа становништва грађане анкетирају и о ратним губицима

„Ниједна институција Републике Србије не располаже прецизним подацима о погинулима, несталима и рањенима у периоду 1990–2000. године”. Овом реченицом почиње писмо Ненада Ђорђевића, директора Музеја жртава геноцида, којим се тражи подршка државних органа за иницијативу да се у предстојећем попису становништва, попишу и рањени, нестали и страдали у последњим ратним дејствима на нашим просторима. Писмо ће бити упућено на адресе председника Републике Бориса Тадића, премијера Мирка Цветковића, председнице Скупштине Србије Славице Ђукић-Дејановић, али и представника других релевантних институција које би могле помоћи да се оствари ова иницијатива. Кустоси Музеја жртава геноцида, Драган Цветковић и Ненад Антонијевић, као и сарадник музеја, Божо Грбић, објашњавају да би за овај посао било потребно издвојити око 2,7 милиона динара, што је 0,08 одсто укупног буџета који ће бити издвојен за попис.

– Идеја нам је да пописивачи које ангажује Републички завод за статистику уз обрасце неопходне за прикупљање података за попис, имају и наш образац у који би уносили податке о жртвама рата деведесетих година прошлог века. Прошло је 20 година од почетка ратних дејстава, што је дуг период и ово нам је последња прилика да нешто урадимо – каже Цветковић.

Музеј је израдио образац на којем би пописивач могао да убележи да ли је страдали, на пример, био припадник војске, полиције, паравојних формација, да ли је припадао српским, хрватским, албанским снагама, од кога је страдао…

– У Србију је дошао велики број избеглица које ће такође бити пописиване и на тај начин могли бисмо од њих узети податке о страдалима и несталима на територији Хрватске и Босне и Херцеговине. Број до којег бисмо дошли на овај начин био би најприближнији и онемогућио би даља нагађања о броју жртава – каже Ненад Антонијевић.

Кустоси Музеја жртава геноцида наводе и да постоје појединачни подаци у државним институцијама, попут Одсека за борачко-инвалидска питања, податке о страдалим припадницима имају и српска војска и полиција, али они не постоје на једном месту. Цветковић истиче да се прикупљање података о жртвама рата путем јавног позива на који се јављају породице убијених и несталих или сами учесници борби који су рањени, не даје задовољавајуће резултате.

– На такав позив јави се мало људи и зато мислимо да је попис, који је планирано да буде одржан у априлу следеће године, права, али и последња прилика да нешто учинимо. Подаци о жртвама Другог светског рата, на пример, такође су прикупљани у оквиру пописа становништва, 19 година касније и тада је скупљено око 60 одсто података – наводи Цветковић.

Музеј има свега неколико запослених и нема ни кадровских ни финансијских могућности да тако велики посао уради сам. Како објашњавају, да би уопште могли да покушају да нађу спонзоре који би све финансирали, неопходна им је подршка Републичког завода за статистику.

– Када би они пристали да користимо њихову логистику, да одобре да њихови пописивачи носе и образац о погинулима, рањенима и несталима, завршили бисмо највећи део посла. Попис ће радити више од 30.000 пописивача, они ће ући у сваки дом. Толики број људи ми не можемо да обезбедимо – истиче Божо Грбић.

План Музеја је и да одштампа 60.000 образаца за прикупљање података о жртвама рата, као и да, после пописа, унос и обраду података ураде сами. Драган Вукмировић, директор Републичког завода за статистику, каже да му је позната ова иницијатива, али да још не зна какве су могућности да она буде и остварена.

– Нисам сигуран да ли је могуће спровести скупљање података о жртвама рата кроз попис. Не знам колико је то у складу са међународним прописима, али све ћемо проверити, размотрити и требало би да следеће недеље одлучимо шта ћемо урадити – изјавио је Вукмировић.

Јелена Чалија

Извор: ПОЛИТИКА online