Порицање геноцида као злочин

Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би, само по себи, требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње

Пише др Милан Шкулић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. јануара 2017. године.

Геноцид се, с обзиром на његов садржај, својство пасивног субјекта и пре свега, субјективну компоненту – геноцидну (уништавачку) намеру код учиниоца, често означава као „злочин над злочинима“, или најтежи, тзв. „капитални злочин“. Он самим тим спада у злочин код кога је међународни карактер најизраженији.

Према речима неких аутора, „планско и систематско уништење целих група људи се, остављајући широк крвав траг, провлачи кроз историју човечанства“, а појавни облици учињених злочина су при том тако многострани, као и њихови мотиви, те остварена достигнућа, с тим да је геноцид посебно обележио 20. век.

У ствари, сами мотиви учинилаца геноцида могу да у једном широм смислу буду „многострани“, односно, на пример, они могу да буду утемељени на интенцији ка уништењу једне групе људи да би се тиме створио повољнији „животни простор“ за другу групацију, или се мотив за геноцидно деловање може успоставити на чистој мржњи у односу на одређену групацију људи и другим ниским, у основи ирационалним мотивима, али у кривичноправном смислу, за постојање геноцида је неопходно постојање тзв. геноцидне намере, без обзира на то да ли је таква намера део неког шире успостављеног мотива за предузимање конкретне геноцидне радње, или постоји независно од одређених мање или више прецизно утврђених мотива, мада је у суштини веома тешко замислити потпуно немотивисано вршење тако тешких кривичних дела.

ЕТИМОЛОГИЈА ГЕНОЦИДА

Геноцидна намера као есенцијални елемент бића кривичног дела геноцида, односно његова основна субјективна компонента се у многим случајевима тешко може поуздано доказати и из ње извиру основни доказни проблеми у вези с геноцидом, што представља и доминантни разлог да се о геноциду много чешће пише и говори у једном широком историјском контексту, а не на темељу правноснажних судских одлука у односу на ово кривично дело.

Геноцид је типичан случај злочина базираног на „деперсонализацији жртве“, тако да зло­чин није усмерен ка жртви као таквој, с обзиром на њене индивидуалне квалитете и карактеристике, већ само због тога што је жртва члан одређене групе.

Сматра се да је израз геноцид створио пољски правник Рафаел Лемкин, користећи грчку реч genos (род) и латинску реч cide, односно caedere (убити), из чега је конструисао сложеницу која има значење „убијања рода, расе, племена“ и сл., а уз то су и овај аутор и други који су писали о овом новом појму користили ради бољег објашњења и изразе попут речи – етноцид.

Класичним се сматра Лемкиново разграничење између геноцида и других појединих кривичних дела: „Уопштено говорећи, под геноцидом не треба нужно подразумевати тотално уништење нације, осим када се ради о масовном убијању свих чланова једне нације. Постоји интенција да се радије усвоји један координирани план различитих акција усмерених на уништење суштинских животних темеља једне националне групе, са тежњом ка уни­штењу групе као такве.

Објекти таквог плана би требало да буду дезинтегрисани као политичке и друштвене институције, као што су језик, национална осећања, религија и економска егзистенција националних група, као и уништење личне безбедности, слободе, здравља, достојанства и чак живота индивидуа које припадају таквој групи. Геноцид је управљен против националне групе као ентитета, а све у оквиру њега инволвиране радње управљене су против индивидуалних личности, али не њих као таквих, већ као чланова одређене националне групе.“

СЕДАМ ВРСТА УНИШТЕЊА

Према Лемкину, геноцид се састоји из две фазе: уништење националног обрасца прогоњене групе и замена кроз национални образац угњетача, а он поред тога, именује политички, социјални, културни, економски, биолошки, физички, религијски и морални геноцид. Овај аутор илуструје све наведене видове геноцида, примером немачког уништења Јевреја и словенских народа, на следећи начин: Политички: „Институт самосталне владе је замењен немачком управом.

Места и улице су добили немачка имена. Исто је важило за табле на зградама. Уведена је једна такозвана народна листа. У Пољској је становништво систематски прогањано. Затим су насељавани Немци“; Социјални: „Национални образац је на социјалном плану уништен. Национално право и правна наука су замењени немачким. Немачки је постао службени језик.

Посебно су у Пољској потиснуте интелектуалне елите. Социјална структура у Пољској је требала да буде уништена, тако да преостане само класа сељака и радника“; Културни: „Културни геноцид обухвата забрану да се сопствени језик употребљава у школама, као и за писање сведочанстава. Лемкин у овом контексту наводи примере уништења библиотека, архива, музеја и националних споменика“; Економски: „Групама као жртвама су одузимана средства неопходна за привредни опстанак.“; Биолошки: „Спровођена је политика смањивања популације.

Циљ је био да се умањи стопа рађања“; Физички: „Лемкин означава три методе: масовна убиства Јевреја и убиства припадника елите других група. Стављање у животне услове који доводе до оштећења здравља; расистичка дискриминација приликом додељивања рационисаних средстава за живот“; Религијски: „Црквена имовина је систематски уништавана, а припадници клера су прогањани“; Морални: „Створена је атмосфера која је била прикладна да се жртве (у смислу целе групе жртава) морално обезвреде.“

КВАНТИТАТИВНИ КРИТЕРИЈУМИ

У оквиру опште дебате унутар Комитета који је припремао нацрт резолуције Генералне скупштине УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида, било је и настојања да се као посебан облик радње извршења геноцида утврди културни геноцид, који би се састојао у изразито бруталним актима против одређених културних група, а који би водили њиховом уништењу, али ово схватање ипак није усвојено, јер је преовладало становиште да такав „културни геноцид“ није могуће одвојити од „физичког и биолошког геноцида“, пошто су такви акти комплементарни с обзиром на исте објекте и исте мотиве.

Током ове дебате говорило се о три категорије уништења групе: физичкој, биолошкој и културној, међутим, културни геноцид показао се као најпроблематичнији у оквиру ова три облика, јер је могао бити интерпретиран на начин који укључује притисак у односу на национални језик и сличне мере, а творци нацрта Конвенције сматрали су да је боље да се та материја препусти декларацијама о људским правима, у делу који се односи на заштиту мањина.

Као класичан пример геноцида у литератури по правилу се наводи уништење европских Јевреја, односно великог дела европске популације Јевреја, које се одиграло шематском реализацијом геноцидне кампање, кроз осам степена и према следећем моделу: класификација – симболизација – дехуманизација – организација – поларизација – идентификација жртве – истребљење – порицање.

Геноцид је првобитно у међународном праву утврђен као подврста злочина против човечности, а после усвајања Конвенције о геноциду из 1948. године постепено је трансформисан у категорију посебног „капиталног злочина“.

СЛУЧАЈ КАМБОЏЕ

Често се масовно уништење људи аутоматски или помало рутински третира као геноцид, при чему се квантитативни критеријуми намећу као превасходни, без обраћања пажње на квалитативне критеријуме, а посебно оне који су кривичноправног карактера.

Наиме, у таквим се ситуацијама број жртава, а посебно одређени проценат уништене популације, сматра кључним доказом да је извршен геноцид, што заиста махом и јесте тако, али не мора увек да буде, јер да би било која од алтернативно прописаних радњи заиста била геноцидног карактера, неопходно је и да је предузета уз постојање геноцидне намере, која се мора недвосмислено доказати, што у пракси по правилу није лако.

Тако се, на пример, у једној студији америчког Јејл универзитета говори о случају Камбоџе, па се истиче: „Геноцид у Камбоџи, спровођен од 1975. до 1979. године, током којег је према проценама 1,7 милиона људи изгубило живот (21 одсто националне популације), био је једна од најгорих људских трагедија у протеклом веку.“

Потпуно је јасно да је режим Пол Пота извршио ужасан злочин над народом Камбоџе, али се тај злочин, без обзира на његову масовност не може у кривичноправном смислу априорно означити геноцидом, уколико се недвосмислено не докажу две битне чињенице: 1) да су сви убијени, или бар један део убијених, били лишени живота баш зато што су припадници одређене националне, етничке, расне или верске групе и 2) да су убиства вршена у намери да се та група потпуно или делимично уништи. Оба услова су дискутабилна на примеру Камбоџе. Када је реч о првом услову, он се по свему судећи не може сматрати испуњеним, с обзиром на то да је Пол Пот уништавао своје идеолошке противнике (без обзира да ли су они то били стварно или им је то својство неоправдано приписивано), а идеолошка припадност се не спомиње у дефиницији геноцида. У погледу другог услова, такође се не може утврдити геноцидна намера, јер ако не постоји одређена група у смислу појма геноцида, који се заснива на правилима међународног кривичног права, онда се не може ни говорити о намери уништења, јер та намера није усмерена на предмет злочина.

Пол Пот је несумњиво уништио велики део свог народа, односно популације државе на чијем је челу био и он је по свему судећи имао такву намеру, што је у сваком случају монструозно и не заслужује било какво оправдање, али он тиме није извршио геноцид већ много пре злочин против човечности. С друге стране, пример уништавања великог дела популације Камбоџе од стране самог Пол Пота и његовог режима може представљати и добар пример за оно што се понекад у литератури означава као „самогеноцид“ („аутогеноцид“), али, мада таква категоризација има своје оправдање у логичком и појмовном смислу, те у односу на одређене историјске догађаје, не само у погледу Кампућије већ и других држава, она ипак у основи не одговара кривичноправном појму геноцида.

Израз аутогеноцид користио се у односу на злочине извршене током владавине војних хунти у Аргентини и Чилеу, када су масовно уништавани политички противници, односно уништаван је један део популације, из чисто идеолошких побуда.

Овде није спорно да је постојала намера уништавања дела становништва, али та намера није била утемељена на неком од за геноцид алтернативно прописаних критеријума у односу на пасивне субјекте (национални, расни итд.) већ на изразито политичком, односно идеолошком критеријуму, тако да се у чисто кривичноправном смислу у овим случајевима тешком може говорити о геноциду, мада није спорно да се ради о најтежим, масовно и врло свирепо вршеним злочинима.

АУШВИЦ ЛАЖ

Недавним новелама Кривичног законика Србије уведен је нови деликт, који се своди на оспоравања геноцида и других тешких кривичних дела против човечности. Ради се о новом облику кривичног дела расне и друге дискриминације (члан 387 став 5 Кривичног законика Србије).

Ово дело би чинио онај ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда.

Није спорно да „језик кости нема, али кости ломи“. Некада се речима чини и кривично дело. Постоји и низ озбиљнијих кривичних дела која се могу учинити вербално. Једно од њих би могло бити и негирање геноцида. Слична дела постоје и у неким другим државама. Најтипичније је једно кривично дело које је у Немачкој познато под жаргонским називом – „Аушвиц лаж“. Ко у Немачкој негира Холокауст, тј. геноцид над Јеврејима, чини то кривично дело, које је скопчано са немачком историјом и нацистичким „мегазлочином“.

Интересантно је да неке од држава које су биле на страни победника у Другом светском рату немају такво кривично дело. Један веома контроверзни енглески историчар Дејвид Ирвинг не само да у својој постојбини објављује књиге којима изражава сумњу у Холокауст већ и одлично зарађује таквим оспоравањем, јер то у Великој Британији није кажњиво. Тамо је слобода говора „светиња“.

СУДСКА ИСТИНА

Нико нормалан не може бити „слеп и глув“ на априорно оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела, јер се то често своди на ревизију историје, а заборав важних историјских лекција може довести и до понављања историје, понекад и у најкрвавијем облику. Зато не може начелно бити спорно инкриминисање негирања геноцида и у нашем законодавству, али се ипак може поставити легитимно питање да ли је то у Кривичном законику Србије урађено на сасвим адекватан начин.

Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би, само по себи, требало да буде кажњиво само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње. Ово је веома важно, јер неко може из стриктно научних и стручних разлога полемисати и са правним квалификацијама у правноснажним пресудама, али ако то чини без намере изазивања мржње према људима због њихове припадности одређеној групи, тада то не би требало да буде кривично дело.

Иако су судске пресуде често значајне за историју, судови ипак не могу ексклузивно да „пишу историју“ својим пресудама, које би биле некакве „свете краве“, чија би се „светост“ и „непогрешивост“ чак штитила и кривичним правом. На пример, без обзира на пресуде Хашког трибунала, данас најпознатији стручњак за геноцид, професор Вилијам Шабас тврди да је употреба речи геноцид за злочин у Сребреници погрешна и „екстравагантна“.

Обрнуто, да ли је правично да се геноцид искључиво везује за правноснажне пресуде? Заборављамо ли ми сопствену крваву историју и своје жртве? Зар би било коректно, оправдано и нормално да у Србији постоји кривично дело негирања геноцида, а да за такво дело не одговара неко ко би, на пример, оспоравао геноцид над Србима учињен у тзв. НДХ?

Зато је штета што се у новој инкриминацији чак стриктно не наводи и усташки геноцид учињен у тзв. Независној Држави Хрватској, слично као што се у неким законима наводи „Холокауст“? Било је могуће, а то се чини и сасвим оправданим, да се нова инкриминација, уз уношење намере која се своди на „говор мржње“, допуни формулацијом да се може радити и о геноциду који је „историјски неспорно утврђен“.

ГЕНОЦИД У НДХ

Када је реч о масовном геноцидном страдању Срба, али и Јевреја и Рома у тзв. НДХ, то би био и наш дуг историји. Ево шта, на пример, угледни немачки аутори говоре о „првој независној хрватској држави“: „Од око 6 милиона становника у НДХ, било је 51 одсто Хрвата, 32 одсто Срба, 11 одсто Муслимана, 2 одсто Немаца, 1 одсто Мађара, 0,3 одсто Јевреја и 3 одсто осталих.

Влада је удаљила све ’не-Хрвате’ из јавних служби, штампе и радија. Јевреји су морали да носе звезду и била им је конфискована имовина. Употреба ћирилице је Србима била забрањена. Православној цркви је одузета свака финансијска подршка; њени припадници су морали да носе траку на руци са ознаком ’П’ (за православац). (…)

Познато је да су оснивани концентрациони логори, чији репертоар ужаса није заостајао за немачким. 750.000 Срба, 60.000 Јевреја, 26.000 Рома и неколико хиљада опозиционо настројених Хрвата су убијени.“ Крволочни усташки покрет Анте Павелића, али и тадашња званична домобранска војска тзв. НДХ били су највернији нацистички савезници, а ево шта је „сам за себе“ и друге нацистичке лидере рекао Гебелс: „Што се нас тиче, ми смо мостове иза себе срушили… Ми смо се до краја упустили и коначно одлучили…

Ући ћемо у историју као највећи државници или као највећи злочинци.“ Срећом, историја нацистичке главешине памти као „највеће злочинце“, а заједно са њима и њихове верне усташке савезнике, који не само да су своје кости остављали чак пред Стаљинградом већ су спровеле и масован систематски геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.

О „АУТОРСТВУ“ НОВЕ ИНКРИМИНАЦИЈЕ

Аутор овог текста је своје ставове о новом „злочину оспоравања злочина“ јавно изнео у неколико интервјуа и у једном ауторском тексту у „Политици“ у рубрици „Погледи“. Део тих навода је пренео и уважени новинар „Печата“, господин Слободан Иконић, који и наслов свог текста „Могу ли судови да ’пишу историју’“ практично парафразира из мог текста у „Политици“, иако наравно, то није нека моја „специјална и оригинална мисао“.

Чини се да је, иначе веома коректни новинар „Печата“, помало лоше схватио моју улогу у недавним новелама Кривичног законика Србије, па је ред да то објасним због читалаца и јавности. То нисам раније учинио јер због бројних обавеза нисам стигао, а из истог разлога сам нешто касније него уобичајено и прочитао текст у „Печату“ број 447 од 25. новембра 2016. године.

Био сам члан Радне групе која је израдила радну верзију Нацрта Закона о изменама и допунама Кривичног законика Србије. Како је то у Србији увек веома „интересантно питање“, није згорег напоменути да, како моја маленкост, тако ни било ко други из радне групе, није за свој ангажман у раду на новелама Кривичног законика примио ни динар.

Радили смо добровољно и неплаћено. У радној групи је било неколико судија и јавних тужилаца, представници Министарства правде, као и још двоје професора кривичног права. Радна група у целовитом саставу је свој посао завршила још пре скоро годину дана, а као што је то уобичајено, само Министарство правде је израдило коначну верзију Нацрта, као и Предлог Закона о изменама и допунама Кривичног законика.

Радна група у потпуном саставу, као ни ја нисмо учествовали у писању измена и допуна које се односе на нови облик кривичног дела расне и друге дискриминације. То је накнадно унето од стране самог Министарства, а претпостављам на темељу консултација са другим стручњацима.

Дакле, лично немам никакве везе са настанком новог деликта у нашем Кривичном законику, који се своди на оспоравање геноцида и других тешких кривичних дела против човечности, па сам самим тим, не због „поправљања“ некакве „проистекле штете“, као што то констатује новинар „Печата“, а за коју би неко „необавештен“ чак могао помислити да сам је сам произвео или томе допринео, већ искључиво као израз свог професионалног става, те новеле и коментарисао у јавности.

Ни овај текст не пишем да бих се било коме правдао, него искључиво зарад исправног информисања јавности, а своје професионалне ставове износим само као професор Правног факултета, стриктно са становишта науке и струке, а никако не и као судија Уставног суда, што сам у међувремену постао.

Никада у правном систему Србије ниједна радна група не предлаже законе, то чини надлежно министарство, које може, али и не мора да формира радну групу за писање радне верзије нацрта закона, те потом, може, али и не мора да усвоји све или неке ставове радне групе. Ово је уобичајено и суштински легитимно. На крају крајева, министар(ка) пред народним посланицима „брани“ и образлаже предлог закона.

Ако неко жели да се више бави конкретним новелама Кривичног законика, довољно је да сасвим једноставно упореди значајне разлике између Нацрта који је био предмет јавне расправе и месецима био истакнут на сајту Министарства правде, а који је проистекао из активности радне групе и самог Предлога закона о изменама и допунама Кривичног законика. Још једном истичем да у том Нацрту, између осталог, није било ни деликта из члана 387 став 5 КЗ-а.

Иако сам у неколико наврата изнео у јавности одређене примедбе на формулацију новог деликта, што мотивисан искључиво научним и стручним разлозима, делимично чиним и у овом тексту, сматрам да он ипак може имати и одређени начелни ratio legis.

Посебно скрећем пажњу на једно велико „М“, када се ради о Међународном кривичном суду, који је настао Римским статутом као мултилатералним међународним уговором. Мора се радити о оспоравању пресуда суда у Србији или сталног Међународног кривичног суда, што значи да се ова нова инкриминација не односи на пресуде Хашког трибунала, који је формиран одлуком Савета безбедности УН, као ни на пресуде Међународног суда правде.

Поред тога, није довољно ни да неко једноставно јавно негира одређене међународне злочине, што би био чист, односно класичан „вербални деликт“, већ је неопходно постојање и једног „посебног контекста“, који је суштински објективног карактера, што значи да се јавно оспоравање чини на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према групи лица која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности. Оно велико „М“ и овај посебан контекст ипак значајно сужавају криминалну зону новог деликта.

Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Злочин негирања злочина | Јадовно 1941.

Стефан Каргановић: Посао проф. Шкулића је завршен или Ђаво …

Држава не сме да ставља печат на историјске чињенице …