Porfirije

Sveštenim licima Srpske pravoslavne crkve nikada nije bilo lako na prostoru gde se danas pruža država Hrvatska. To je mesto žestokog, ponekad perfidnog, često brutalnog obračuna Katoličke crkve s pravoslavljem

POČELO je dobro, ali to u datom prostoru i okolnostima, ništa ne znači.

Pred novog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, Porfirija, u Zagrebu su prostrli crveni tepih. Svečani čin ustoličenja naslednika vladike Jovana organizovan je u strogom centru glavnog grada Hrvatske, u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg, pravoslavnom hramu sagrađenom u drugoj polovini 19. veka. Ceremoniju ustoličenja vodio je patrijarh SPC, Irinej, a na drugoj strani svojim prisustvom poštovanje je iskazao prvi čovek

Katoličke crkve u Hrvatskoj, kardinal Josip Bozanić i predstavnici ostalih verskih zajednica koje deluju u Hrvatskoj i Sloveniji. Govori patrijarha srpskog i novog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog bili su savršeno izbalansirani, prepuni dobre volje, tolerancije, ekumenski u
meri koja je mnoge u Hrvatskoj iznenadila. Ne znam šta su drugo očekivali.

Šta čeka Porfirija? Odgovor je i težak i jednostavan; odrediće ga Porfirije sam, stavovima koje bude zauzimao, zalaganjem na terenu, brigom (ili nebrigom) za svoje pravoslavno stado.

Sveštenim licima Srpske pravoslavne crkve nikada nije bilo lako na prostoru gde se danas pruža država Hrvatska. To je mesto žestokog, ponekad perfidnog, često brutalnog obračuna Katoličke crkve s pravoslavljem. Nakon velikog raskola unutar hrišćanstva (1054. godine) u Splitu je održano nekoliko crkvenih sabora. Na onom iz 1075. doneta je odluka da se pravoslavlje iskoreni s prostora Dalmacije i Hercegovine i od tih vremena muke pravoslavnog življa ne prestaju.

Iz porodica onih koji su kroz vreme poklekli, pokazali slabost, odrekli se pravoslavlja i prihvatili katoličanstvo (jedan od metoda pritiska sjajno je opisao veliki pripovedač, Simo Matavulj, u noveli „Pilipenda“) došli su neki od najstrašnijih zločinaca koje pamti Evropa; od Ante Starčevića, rodonačelnika mržnje prema Srbima, preko Pavelića, Maksa Luburića, Ljube Miloša, Miroslava Majstorovića Filipovića, Ivana Jovanovića … do „junaka“ događanja iz devedesetih. Kod svih ćete naći srpski koren, delimično ili u potpunosti. Fenomen konvertitstva koji, gotovo bez izuzetka, rađa netrpeljivost i nekontrolisanu mržnju.

Taj strašni proces pretapanja pravoslavaca u katolike, zaustavljen u periodu 1918-1990. godine, oživeo je s danima osamostaljenja Hrvatske, pre 23
godine. Milorad Pupovac je pre nekoliko godina izneo podatak da je oko 10.000 srpske dece u Hrvatskoj, od osamostaljenja, crkveno prevedeno u
katoličanstvo. Vređali su ga zbog toga, pretili mu, ali podatak nikada nije argumentovano osporen. Kao što je nesporno da sve više Srba u
Hrvatskoj svoje roditelje sahranjuje uz katoličkog fratra, da neki menjaju prezimena za koja se pouzdano zna da ih nose samo Srbi. Da ne spominjemo
sve pasivniji odnos prema veri i matičnoj SPC.

Mitropolit Porfirije spada među najobrazovanije vladike SPC. Srbi u Hrvatskoj, oni koji su ostali uz svoju crkvu, nadaju se da ga, uz obrazovanje, krasi i mudrost, istrajnost a bogami i hrabrost. Trebaće mu sve to.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Večernje Novosti