Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

ПОЛЕМИКА ДМИТРОВИЋ-ЂИЛАС Драганче, хоћеш ли оптужити и Зорана Ђинђића да је био Милошевићева ратнохушкачка песница

Датум објаве: среда, 10 јула, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Стечајни управник Демократске странке, Драган Ђилас, узимао је прошле недеље моју маленкост два пута у уста. Први пут на конференцији за новинаре, поводом историјског успеха ДС-а на локалним изборима у Зајечару а други пут у „Сведоку“. Пре тога је натоциљао веселу Александру Јерков и Боривоја Бору Стефановића да ме нападну, што пред новинарима што у Парламенту. Питају себе и друге како је Ратко Дмитровић дошао на чело Компаније Новости.

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Цитираћу Ђиласа, он је на челу ове оперативне тројке. Каже: „Ко је поставио Ратка Дмитровића на место првог човека Новости? Држава? Богићевић? Фармаком, или су то заједно урадили. Ко је човеку који је био ударна песница Милошевићеве ратнохушкачке политике дао да данас управља Новостима? Да ли човек који се јавно залагао за укидање емитовања америчких филмова и који је само пре годину дана поредио визију Зорана Ђинђића са Видовитом Зорком, може да води медиј чији је сувласник држава“? Цитат окончан.

Пре анализе горњих реченица ево генералне оцене изреченог: Драган Ђилас је лажов; у људском, политичком, маркетиншком и сваком другом смислу, обичан лажов.

Идемо по реду

Све што следи може да се провери за кратко време. Крећемо од моје „ратнохушкачке“ прошлости.

Никада ни у једном коментару за време рада на РТС-у, а тамо сам био запослен као коментатор, нисам изговорио име Слободана Милошевића. Никада. Ни један једини пут нисам коментарисао политику Социјалистичке партије Србије; позитивно, негативно, неутрално…никада. Нисам се бавио Демократском странком, Српским покретом обнове, социјалистима, радикалима. Други јесу. Итекако. Ја нисам.

Нико ме није видео да сам тих раних деведесетих ушао у просторије партије Слободана Милошевића. Тамо нисам одлазио ни на новогодишње коктеле. На РТС-у сам имао један од најнижих статуса, без своје канцеларије, без стола, столице, седео сам на једној дасци на радијатору. Други спрат, Информативни програм, Актуелности, непосредни уредник Симо Гајин. Живих сведока око 300.

Од РТС-а нисам добио стан, локал, кола, одело, ципеле…никада ништа. Плата просечна. Замислите ударну песницу Милошевићеве ратнохушкачке политике са оваквим статусом.

Па чиме сам се то бавио кад нисам догађањима у Србији? Оним што се збивало са друге стране Дрине и Дунава. Да ли је то ишло у прилог Слободану Милошевићу? Не знам, нити ме интересује. Мени је било важно само једно; упознати гледаоце РТС-а са чињеницом да се у Хрватској повампирио фашизам и усташтво, да је делимично обновљен дух Независне државе Хрватске.

Е, то смета Драгану Ђиласу и онима који у Ратку Дмитровићу виде ратнохушкачког новинара.

Дрезденска деца

Никада неће моћи да прогутају представљање истине о томе шта се Србима преко Дрине и Дунава догађало почетком деведесетих. То руши њихову чиповану памет софтверски постављено на темељима програма Комунистичке партије Југославије, донетог на Четвртом конгресу одржаном у Дрездену, 1928. године. То је јаче од њих, то делује проз подсвест, томе се не могу одупрети. Ђилас је један из реда „дрезденске деце“. Идеолошка мајка им и данас живи у Београду. Одлазе редовно код ње на поклоњење и по мишљење.

Ратко Дмитровић је почетком деведесетих међу првима, најпре у Политици и НИН-у а онда на РТС-у говорио о обнови усташтва у Хрватској.

Данас о томе, али са дистанце која подразумева комотност, говоре и водећи хрватски интелектуалци. То одавно није табу тема ни у Загребу. Али јесте у глави Драгана Ђиласа.

За Ђиласа је ратно хушкање кад Ратко Дмитровић 1991. године изађе пред камеру РТС- а и каже да је у Госпићу, према расположивим информацијама, убијено преко 70 Срба; пуцањем у главу, клањем, бацањем у бунаре и септичке јаме. Да ли је Дмитровић тада говорио истину. Не баш. У Госпићу није убијено 70 већ 146 Срба. Да ли је бар милион Срба, слушајући ту моју причу о Госпићу, псовало Хрватима све по списку? Јесте, најмање толико. Али, шта ја имам са тим?

Мисли ли Драган Ђилас да је ту информацију требало сакрити од српске јавности? Да се народи не завађају. Шта је неколико хиљада убијених Срба као допринос том светом циљу. Навикли смо, још од Јадовна и Јасеновца.

Ђиласу смета спомињање српских жртава

За Ђиласа је ратно хушкање кад Ратко Дмитровић коментарише вуковарску операцију ЈНА и каже да је иста уследила након што су Мерчепови монструми у Вуковару убили неколико десетина Срба, срушили педесетак српских кућа, локала, ресторана, односно, кад је Мерчеп са својим црнокошуљашима блокирао касарну ЈНА у том граду, искључио струју и воду, те поставио снајперисте да гађају оне момке на служењу редовног војног рока.

За Ђиласа је ратно хушкање кад Ратко Дмитровић крајем 1991. године, објави да су хрватске паравојне снаге претвориле град Сисак у концентрациони логор у којем на најстрашније начине убијају Србе, укључујући целе породице (Вила, Тривкановић) пале њихове куће, силују девојке и жене.

У Сиску је, по евиденцији партије покојног Стипе Шувара, убијено преко 500 Срба. Да ли је то као информација деловало и делује застрашујуће? Наравно, са свим могућим последицама? А ко је за то крив? Они који су чинили злочине или они који су о њима говорили. Ја нисам ћутао, ни онда а не ћутим ни данас. Без обзира на цену коју плаћам.

Ђилас, то је више него јасно, сматра да је ратно хушкање кад говориш о убијању Срба.

Међу првима сам 1992. године јавно проговорио о учешћу радикалних исламских елемената у босанскохерцеговачком рату. Да, спомињао сам муџахедине, изазивајући у Београду опште згражање Драгана Ђиласа и њему сличне чељади. И шта је показало време? Муџахедина је било у Босни, има их и данас али то није најгоре. Нисам знао, нисмо знали, да су у то време Босном шпартали припадници Ал Каиде. Укључујући Осаму Бин Ладена. Кафенисао је са Алијом Изетбеговићем.

Укидање америчких филмова

Почетком 1994. године покренуо сам недељник „Аргумент“ и у њему, као „ударна песница Милошевићеве ратнохушкачке политике“, написао и објавио више текстова против Слободана Милошевића него што их је Драган Ђилас прочитао у целом свом животу. Имам комплете „Аргумента“ као доказ и неколико десетина хиљада читалаца који се и данас сећају „Аргумента“ и тих текстова.

Поносан сам на оно што сам као новинар радио тих деведесетих година. Нека ми неко докаже да сам лагао и прихватићу све оцене о себи које долазе из ђиласовских брлога.

Ђилас каже да сам се јавно залагао за укидање емитовања америчких филмова. Нисам, али и да јесам зар је то неки грех?

О чему се ради? Написао сам текст у којем развијам тезу да је све већи број страшних убистава по Србији у узрочно-последичној вези са насиљем које цури са малих екрана српских телевизијских канала. Апсолутно највише тог насиља налазимо у америчким филмовима. Имам 55 година и не памтим да је икада у Србији било оволико убистава, од масовних до појединачних, са начином ликвидације који неодољиво подсећа на ликвидације, страсна и готово ритуална убиства каква гледамо у америчким филмовима. Последњих 20-ак година, таман од када су такви амерички филмови провалили у српски медијски простор, у Србији имамо случајеве да отац убије сина, мајка дете, брат сестру, син родитеље…ножем, секиром, аутоматском пушком. Као у америчким филмовима.

Нико ме никада неће убедити да та и таква убиства заиста немају ни најмање везе са насиљем које људи гледају у америчким филмовима. Ратне последице, рећи ће неко? Не, имали смо Други светски рат, неупоредиво годи од овог деведесетих, па након њега једва да је било понеко кафанско убиство.

Понављам, да Драган Ђилас утврди градиво; залажем се за забрану приказивања филмова у којима доминира насиље. Ако су то амерички филмови, онда америчких филмова.

Немам ја са тим никакав проблем. Ђилас има. И зна зашто има тај проблем. Знам и ја.

Видовита Зорка

Следећа тврдња лажова Драгана Ђиласа односи се на Видовиту Зорку. Нисам поредио визију Зорана Ђинђића са визијама дотичне Зорке већ сам рекао да они који покојног Ђинђића представљају као човека са визијом (а Ђинђић никада није имао визије, ни политичке ни паранормалне) раде управо против њега (Ђинђића) лоцирајући га на ниво Видовите Зорке.

Ђинђић је имао политичке квалитете, визију није имао. Тога у политици нема. У политици постоје идеје, идеологије, програми. Визије је имао Нострадамус, наводно. Сада их, на овом простору, имају Видовита Зорка, Љубиша Трговчевић и једна баба из Малог Мокрог Луга.

На првој седници ДОС-а, након „октобарске револуције“, 2000. године, кад се разговарало о новој Влади Србије, Зоран Ђинђић је предложио Ратка Дмитровића за коминистра за информисање. Против тог предлога били су Зоран Шами и Жарко Кораћ, а како се одлучивало консензусом предлог није прошао. Знам, ово ће многе изненадити, али тако је било, ено много је живих челника ДОС-а, могу да посведоче.

Шта ћемо Драганче са овим податком? Одоше у парампарчад теорије, тезе и поставке о Ратку Дмитровићу као Милошевићевој ратнохушкачкој песници. Могу ли да принесем јачу одбрану? Хоћеш ли да оспораваш и мртвог Ђинђића? Хоћеш ли и њега оптужити да је био Милошевићева песница?

Не би ме изненадило, иза тебе од Демократске странке неће остати ни цигла на цигли.

Молим да се све ово не схвати као полемика са Драганом Ђиласом. Нисам ја тај ниво. Ништавни су моји резултати према његовима. Ја пишем некакве текстове ево већ 32 године и од тога живим. Ђилас продаје маглу и од тога живи. То је уметност. Припада групи најбогатијих Срба. Памтиће га као човека који је Београд задужио до гуше, направио најскупљи мост на свету и угасио последњу лампу у некада угледној Демократској странци.

А што се тиче слободе информисања, апсолутизма, медијске контроле, права на критику, и Ђиласа у свему овоме, ено вам Студио Б. Такве би биле и „Вечерње новости“ само да на њих има утицај Драган Ђилас. Нема, а волео би.

Мали, политички неталентовани апсолутиста.

(Сведок)

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top