Pokradoše nam kokoši

Otkako sam došao sa Poluma, samo dva puta sam išao sa kravama u livadu. Nije bilo pitanja oko moga boravka u Orlovcu. Pomagao sam Milevi i djeci cijepat i unositi drva. Na tome se završilo. Ono malo žita što smo imali, svega dva voza, odvezli smo Tregnerovima i tamo smo izmašinali. Lojzo nam je u dva navrata dovezao slamu koju smo istrpali u uvoz štaglja. Eto, sad je i slama lijepo suha i pod krovom. Ako zatreba, pored nastiranja, valjat će pomiješana sa sijenom i za hranit’ krave – daleko je proljeće. Otkidam vilama slamu od gomile i bacam na vrh da ne zauzima puno prostora u uvozu. Tu mora biti mjesta za one dvije kace što su u njima šljive, a tu ćemo unijeti i pocijepana drva za zimu, da ih snijeg ne zatrpa. Tko će pravit prtinu do drvljanika kad snijeg zapadne? Ovdje je bliže. Za nuždu drva se mogu nositi i kroz štalu, a do nje mora biti prtina. Osnažio sam štalu, prostro ono trina od slame (ono što se nije dalo bacati vilama) pa idem napajati. Preko đedove bašče vidim da je počela procesija one uobičajene kolone za „žicu“. Požurim u kuću i kažem Jovanki: „Baš pripazi da li će proći i Markotinka“. „Ma već je prošla zajedno sa Dukarićima. Bila je među prvima“, reče mi Jovanka. Odoh ja napojiti krave. Poslije toga zatvorim štalska vrata, a ostavim otvoren prozor. Vidim, procesija za „žicu“ rijetka, ali još ide. Poznajemo ih sve – Martinjaki, Margete, Petrovići… Zvonko mi dovikuje iz bašče, pita hoćemo li ujutro na pašu. „Vidjet ćemo ujutro. Valjda ’oćemo“, viknem mu. Mama je postavila pemsku večeru – krompir i kiselo mlijeko „Brambori a mliko“, Jovanka na češkom nazva večeru. Svi se pomalo nasmijasmo i poče večera. Svjetlo, po običaju, ne palimo da ne svraćamo pozornost na kuću, a i svjetla skoro da i nema u lampi. Ljeto je, dugo se vidi, a skoro će i vrijeme za spavanje. A rano i svanjiva. Po noći se pucalo. Čas gušće, čas rjeđe, ali do zore. Mama ode ujutro pustiti kokoši. Kad se vratila kaže da je netko ukrao šest kokoši. Ostale su samo tri kokoši i pijevac. „Prisjele mu, dabogda, i svima njegovima koji će ih jesti. Vrag mu oči iskop’o! Zna da nemam ništa drugo za zimu“, ljutito i tužno nabraja mama. Svi prešutno znamo da je to Pepino djelo. On nije pravi ustaša i uglavnom je kod kuće. Nekome popravi bunar i to je sve, a mora se od nečega živjeti. Gad ne smije tamo gde su ljudi ili bar starci, nego ide kod nas nemoćnih i nezaštićenih. Proljetos je tako pokrao Anđin kokošinac, ruke mu se osušile. Neka, neka, završit će on uskoro sa svima njegovima. O, samo da i nama jednom osvane. Kažem mami da bi išao kravama, da me Zvonko sinoć pitao. „Pa, kako ’oćeš. Ja ću podojit’, a ti Zvonka zovni. Jovanka, ispeci mu placku sa jajetom i ako ’oće paradajz ili papriku, nek’ pojede. Čujem kako mama dovikuje Zvonku da ću sad ići, samo da nešto pojedem. Živko prolazi sa svojim kravama. Mašem mu da uspori. Jovanka ode odriješiti krave i otvoriti velika dvorišna vrata. Kad sam izašao, ubrzam krave da stignem Živka, a i Zvonko je već neđe kod vinograda. Još nitko od korisnika „žice“ (za nekakvu sigurnost ili smanjenje straha) nije prošao. Valjda se oni u „žici“ više boje. Pucnjava je bliža njima, bar iz bunkera, a oni ne znaju čija je. Mi nekako shvatamo – pucnjava se odnosi na „žicu“, a ne na nas. Vjerojatno će krenuti nešto kasnije, kao i poslije ranijih pucnjava. Dakako, najprije ustaše idu grabama sa puškama u rukama, zastajkuju, pa opet idu, a kad prođu naše kuće, pred Amidžićima se pojave njihovi štićenici. Kao pravilo važi – ako se ništa ne dogodi do Ringla, dalje se rijetko događa. Satjerasmo blago u hrpu, negdje iza Najhauzera, pred ulazom u duboki put. Dogovorimo se da niže Evkine kuće odmah skrenemo krave u livadu, pa neka pasu prema Bartlovom sokaku. Neke se zaustaviše i pasu, a neke odoše dolje preko mosta na desnu stranu kanala. Ne žurimo za njima jer su kukuruzi već žuti i tvrdi pa za njih više nisu zainteresirane.

< Napad na Daruvar i vijesti o Ludbregu                                  Sadržaj                       Staze partizanske, Zvonko propovijeda mir >