Покрадоше нам кокоши

Откако сам дошао са Полума, само два пута сам ишао са кравама у ливаду. Није било питања око мога боравка у Орловцу. Помагао сам Милеви и дјеци цијепат и уносити дрва. На томе се завршило. Оно мало жита што смо имали, свега два воза, одвезли смо Трегнеровима и тамо смо измашинали. Лојзо нам је у два наврата довезао сламу коју смо истрпали у увоз штагља. Ето, сад је и слама лијепо суха и под кровом. Ако затреба, поред настирања, ваљат ће помијешана са сијеном и за хранит’ краве – далеко је прољеће. Откидам вилама сламу од гомиле и бацам на врх да не заузима пуно простора у увозу. Ту мора бити мјеста за оне двије каце што су у њима шљиве, а ту ћемо унијети и поцијепана дрва за зиму, да их снијег не затрпа. Тко ће правит пртину до дрвљаника кад снијег западне? Овдје је ближе. За нужду дрва се могу носити и кроз шталу, а до ње мора бити пртина. Оснажио сам шталу, простро оно трина од сламе (оно што се није дало бацати вилама) па идем напајати. Преко ђедове башче видим да је почела процесија оне уобичајене колоне за „жицу“. Пожурим у кућу и кажем Јованки: „Баш припази да ли ће проћи и Маркотинка“. „Ма већ је прошла заједно са Дукарићима. Била је међу првима“, рече ми Јованка. Одох ја напојити краве. Послије тога затворим шталска врата, а оставим отворен прозор. Видим, процесија за „жицу“ ријетка, али још иде. Познајемо их све – Мартињаки, Маргете, Петровићи… Звонко ми довикује из башче, пита хоћемо ли ујутро на пашу. „Видјет ћемо ујутро. Ваљда ’оћемо“, викнем му. Мама је поставила пемску вечеру – кромпир и кисело млијеко „Брамбори а млико“, Јованка на чешком назва вечеру. Сви се помало насмијасмо и поче вечера. Свјетло, по обичају, не палимо да не свраћамо позорност на кућу, а и свјетла скоро да и нема у лампи. Љето је, дуго се види, а скоро ће и вријеме за спавање. А рано и свањива. По ноћи се пуцало. Час гушће, час рјеђе, али до зоре. Мама оде ујутро пустити кокоши. Кад се вратила каже да је нетко украо шест кокоши. Остале су само три кокоши и пијевац. „Присјеле му, дабогда, и свима његовима који ће их јести. Враг му очи ископ’о! Зна да немам ништа друго за зиму“, љутито и тужно набраја мама. Сви прешутно знамо да је то Пепино дјело. Он није прави усташа и углавном је код куће. Некоме поправи бунар и то је све, а мора се од нечега живјети. Гад не смије тамо где су људи или бар старци, него иде код нас немоћних и незаштићених. Прољетос је тако покрао Анђин кокошинац, руке му се осушиле. Нека, нека, завршит ће он ускоро са свима његовима. О, само да и нама једном осване. Кажем мами да би ишао кравама, да ме Звонко синоћ питао. „Па, како ’оћеш. Ја ћу подојит’, а ти Звонка зовни. Јованка, испеци му плацку са јајетом и ако ’оће парадајз или паприку, нек’ поједе. Чујем како мама довикује Звонку да ћу сад ићи, само да нешто поједем. Живко пролази са својим кравама. Машем му да успори. Јованка оде одријешити краве и отворити велика дворишна врата. Кад сам изашао, убрзам краве да стигнем Живка, а и Звонко је већ неђе код винограда. Још нитко од корисника „жице“ (за некакву сигурност или смањење страха) није прошао. Ваљда се они у „жици“ више боје. Пуцњава је ближа њима, бар из бункера, а они не знају чија је. Ми некако схватамо – пуцњава се односи на „жицу“, а не на нас. Вјеројатно ће кренути нешто касније, као и послије ранијих пуцњава. Дакако, најприје усташе иду грабама са пушкама у рукама, застајкују, па опет иду, а кад прођу наше куће, пред Амиџићима се појаве њихови штићеници. Као правило важи – ако се ништа не догоди до Рингла, даље се ријетко догађа. Сатјерасмо благо у хрпу, негдје иза Најхаузера, пред улазом у дубоки пут. Договоримо се да ниже Евкине куће одмах скренемо краве у ливаду, па нека пасу према Бартловом сокаку. Неке се зауставише и пасу, а неке одоше доље преко моста на десну страну канала. Не журимо за њима јер су кукурузи већ жути и тврди па за њих више нису заинтересиране.

< Напад на Дарувар и вијести о Лудбрегу                                  Садржај                       Стазе партизанске, Звонко проповиједа мир >