ПОКОЉ: Калови, Петрова гора 13. маја 1942.

Петрова гора, у предјелу Калови усташе су поклале 13. маја 1942. 28 жена и дјеце.

У знак сјећања на жртве Покоља доносимо вам свједочења преживјелих о овом страшном злочину из књиге „Котар Војнић у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији“. Изјаве записао и редиговао историчар др Ђуро Затезало.

АНЂЕЛИЈА НАПИЈАЛО

Осјећала сам да живим

Тринаестог маја 1942. године око 16 сати била сам у шуми Бјељевине. Сакрили смо се у жбуње мислећи да нас усташе неће примјетити. Међутим, усташе које су се кретале тражиле су нас као што јастреб вреба кокош. Идући погибали су се да би нас примијетили испод крошања или у жбуњу. То им је успјело. Кад су нас видјели, рекли су? »Ево их!« Отворили су и ватру на нас говорећи: »Руке увис!« Ми смо подигли руке увис и замолили: »Немојте нас, немојте, ми смо жене и дјеца«. Повели су нас у Луке гдје је било пуно усташа. Нас жена и дјеце било је 28. Све су нас повезали. Један од усташа је наредио: »Спроведите цивиле«. Већина их је отишла, а с нама их је остало 7-8.

Једна је жена питала зашто нас вежу. Одговора није добила. Повели су нас путем Војнића. Ја сам мислила збиља нас воде у Војнић. Међутим, завели су нас у другу страну, у један јарак у шуму. Путем је један усташа ишао испред нас, а остали око нас.

Кад су нас довели у тај јарак у шуму, онај усташа на челу колоне је сјео уз грабић и рекао: »Сад ћемо одморити па ћемо онда продужити«. Упитао нас је »Жене има ли која новаца?«. Ми смо рекле да немамо. Нато је он узвикнуо: »Лезите, мајку вам српску!« Нас је неколико повикало: »Немојте, немојте!« Међутим, он је опет рекао: »Љежите!« И ми смо легле. Настало је клање – ко кога и гдје. Опазила сам нож у врату. Међутим, још сам дисала. Осјећала сам и сама да живим, али је зликовац примијетио и рекао: »Она је жива мајку јој њезину« и убо ме ножем три пута у леђа.

Милица Напијало је рекла: »Кад кољете кољите, али пазите да нећете добро проћи«. Кад су све измрцварили и били завршили свој посао, на одласку је један усташа рекао: »Бацићу бомбу«, а други му је одговорио: »Ту је штета бацити бомбу«. Сјећам се да су преметали поклане ради златних зуба. Чула сам гдје је један казао »Ова нема ни својих правих, камоли златних«. Они су отишли.

Ми смо се почеле дизати. Мене је звала Анкица Напијало: »Анђелија, јеси ли жива?« »Јесам«. »Ајд се дижи!« Још су се некоји подигли и кренули у шуму. На једном смо мјесту нашли неке потребе, крпе у које смо се замотали и чекали дан. К мени је дошао Милић Новковић Стари. Он ме превио. Затим смо се касније смјестили у неке бараке у шуми. Касније сам бјежећи шумом оздравила.

Исто тада су ми заклали и маму. Тада сам имала 25 година.

Изјаву записао и редигирао Ђуро Затезало 21. 4. 1961.

ЉУБА МИХАЈЛОВИЋ

Клали су нас у једном јарку

Тринаестог маја 1942. године били смо избјегли из Купленског у дијелове Петрове горе као и сви остали људи, жене и дјеца. На једном пропланку шуме усташе су ухватиле нас четири. Говорили су »Руке увис! Ево партизана!«.

Ја се свега добро сјећам, али не могу говорити. Моју маму Стану су боли у очи и резали јој врат ножем као јагњету. Клали су нас у једноме јарку кроз који протиче вода, тако да је вода у томе јарку била сва крвава. Киша је падала и било је велико блато, у јарку измијешано с крвљу. Кад су мајку клали и мучили копајући јој очи, говирили су: »Гдје ти је муж, казуј, казуј!«

Видјела сам гдје кољу и сестру Милицу, стару 18 година. О том звјерству не могу говорити. Исто тако видјела сам гдје кољу сестру Анку, стару 10 година. Њу су јако мучили.

Ја сам тада имала 21 годину. Имала сам јаку гушу на врату па ме нијесу хтјели резати преко ње него су ме боли ножем између лопатица по леђима и тукли ме кундаком и цијеви по глави. Тако ми је велика кврга скочила на глави као да сам имала три главе.

Кад су нас измрцварили и исклали, отишли су пјевајући. Ја сам се подигла и отишла даље у шуму. Нашли су ме неки људи и у кошуљу ме омотали. Лијечила се нисам ничим. Оздравила сам бјежећи даље пред усташким ножем.

Изјаву забиљежио и редигирао Ђуро Затезало октобра 1961.

Извори:

Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД  Просвјета, Загреб 2005.

„Котар Војнић у народнослободилачком рату и социјалистичкој револуцији“.

Приредио:

УГ Јадовно 1941.