Погром на игралишту

Река смрти није заобишла ни стадион Новосадског атлетског клуба где је острвљени касапин Мартин Роберт крвавим пиром уприличио стрељану «залеђених» мета, а онда и трку смрти. Утакмицом коју нико није преживео окончала се 1942. године рација у Новом Саду

Пише: Младен Булут

У нацистичкој рацији, те ратне 1942, само у Новом Саду, пошто јој је претходила она у Шајкашкој, а следила потоња у Бечеју и Србобрану, убијено је за само три дана – од 21. до 23. јануара – најмање 2.300 људи.

Још увек, зачудо, недовољно истражени подаци, а према рукописним подацима Павла Шосбергера уписани на полеђину књиге умрлих Новосађана, сведоче о 1.246 појединачних жртава чија имена, као помен и опомена, потом заувек утиснута у бронзи, почивају на изливеним плочама постављеним на остацима зидина некадашњег Брук шанца пред заједничком раком у кориту Дунава над којом се уздиже потресно споменичко обележје „Породица“ вајара Јована Солдатовића.

ТРАГ СМРТИ

Када се ова застрашујућа бројка потанко разложи, као што је то учињено у Енциклопедији Новог Сада, на појединачни учинак зликоваца под чијом су немилосрдном руком угашени животи знаних 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса, 13 Словака, 8 Хрвата, троје Немаца, по два Русина и Словенца и једног Муслимана, односно 489 мушкараца, 415 жена, 177 стараца и 165 деце, она у до тада незапамћеном неделу разоткрива сву бестијалност несумњиве геноцидне намере уперене не само против најпрогоњенијих народа него читавог људског рода.

– Коначан број жртава сигурно је већи, јер јануарских благдана за славарским трпезама окупљала се на свечарима пристигла родбина, а осим тога мора се имати у виду да су затрте и читаве породице из којих нико није преживео да би касније посведочио о њиховом ишчезнућу – каже историчар Звонимир Голубовић који је у својој књизи «Рација у Јужној Бачкој 1942. године», поред сведочења о свему што је претходило, поводима и узроцима, као и насталим погубним последицама, прикупио имена, са датумима рођења и средњим именом, тек 1.600 бестијално уморених и под лед Дунава бачених Новосађана.

Најмасовније стратиште било је на купалишту Штранд, али су жртве стрељане, осим у касарнама, и на Трифковићевом тргу, у Дунавској, Милетићевој, Руменачкој, Темеринској и Стрељачкој – данас Антона Чехова- улици, на Успенском гробљу, а кад су се џелати сасвим распомамили, потом и по двориштима, породучним кућама, становима и подрумима вишеспратница.

– Током прва два дана рације забележено је тек 41 смакнуће, али је напослетку она попримила бестијалне размере – износи Голубовић наводећи да је у ноћи између 22. и 23. јануара, очигледно незадовољна постигнутим, командатура генерала Ференца Фекете-Халми Цајднера, смислила лажни оружани сукоб са четницима и партизанима у центру града и, да би вест, која је очас облетела Новим Садом, учинили што веродостојнијом, на лицу места приказали «рањене» у побуњеничком нападу.

Да би још више подстакли жељу за одмаздом и убијањем код жандара «перјара» и хонведа, али и милиције и «чангова», у пољским кухињама су им сву ноћ нештедимице делили рум са чајем.

МРТВА ТРКА

У јужном делу града, око некадашње железничке станице, једна од 240 «истражних» патрола почела је још 21. јануара да претреса куће, легитимише и хапси.
Месар Мартин Роберт, из тобожњег «легитимационог» уреда свој «штаб» сместио је на стадиону НАК-а чије су развалине на Лиману ИИ биле видљиве до пред изградњу Спенс-а. У уско припијеним јахаћим панталонама уденутим у високе кожне чизме и са великим кукастим крстом на рукаву широког војничког копорана, одмах је преузео на себе нечасну улогу свемоћног преког пресудитеља.

Њему није било потребно да чека наредбу (коју су на каснијем суђењу поновљали готово сви злотвори): «Побијте им и децу да нам се касније не би светила», јер је одавно већ својим суграђанима, махом трговцима, лиферантима и чиновницима, али и најгорој сиротињи, био наменио да, из нељудске обести и крајње ниских порива, приреди грозоморну утакмицу у којој је све брижљивом злочиначком педантеријом удесио да може бити само поражених.

У ужарену собицу омаленог бифеа – из којег су се лети служили добро расхлађени клакери и пиво за навијањем осушена грла ватрених фудбалских посматрача, а зими топли напитци за озебле клизаче – саслушавао је и у ситна цревца пропитивао, правећи се као да их никад у животу није видео, своје дојучерашње комшије примораваојући их да пред њим изруче сав садржај из џепова, а онда их је још и сумњичаво испипавао да, неким случајем нешто нису сакрили.

А онда их је, онако заоденуте у бунде, реденготе и дебеле кромби капуте са астраханским крагнама, ушушкане у анцуге и три четврт јанклама, кожусима и железничарским шињелима, или натронтане једном преко друге пребаченим, па позади свезаним вуненим марамама, препуштао поднапитој братији која их је угуравала у купатила свлачионица и – туширала!

Скроз на скроз намочене изгонили су их на пружни насип повише игралишта одакле су их, за опкладу као на неком вашарском стрелишту, а залеђене као лутке на цичи зими од бар – 25 Целзијуса, уз језиво церење, натенане једног по једног скидали из пушака кроз отворен прозор, лактова ослоњених на астал на којем се још пушила кувана ракија и обилни фруштук које су, још ништа не слутећи, одасвуд доносили забринути чланови породица небили некако умилостивили злочинце.

Око поднева другог дана смислио је нову, још убитачнију забаву.
Преостале, што су се гоњени бајонетима све више множили, скидао је до голе коже и натерао их, онако обнажене, у трк наоколо игралишта. На сваком окрету крај стазе поставио је по десетину из хорде својих крволока који су плотунима дочекивали чврсто збијено стадо учесника смртоносне трке, а кад је настала свеопшта бежанија Мартин се дохватио митраљеза немилице пуцајући док је трајало метака.

– Два дана и две ноћи непрестано смо слушали оно «л“ој» – пуцај и бесомучну паљбу помешану са вапајима, заклињања Богом и светим Јованом да их поштеде и самртним крицима несрећника – посведочио је, пре него је недавно умро, само срећом преживели очевидац Жарко Вујић.

Ујутро, 24. јануара, осим угаженог окрвављеног снега, покоје шнале и укоснице, ничег није било на игралишту НАК-а што би указивало да је овде било језиво стратиште.

ТЕШКО ЖИВИМА СА МРТВИМА

Подушје невиним жртвама терора мађарске нацистичке солдатеске и њихових овдашњих одушевљених присталица, због непомућеног братства и јединства, некада су, малтене криомице, одаване само у Саборној цркви светог Ђорђа и у новосадској Синагоги.

Тек после четврт века, 23. јануара 1967, посленику културе и аутору Енциклопедије Душану Попову и ондашњем председнику Јеврејске општине Павлу Шосбергеру, успело је да испослују сагласност државних власти и политичких челника да се одржи јавни помен, а потом постави и споменик.

– Све до тада опстојавао је и онај најгори – ментални злочин као продужено насиље над живима лишеним основне људске и насушне потребе да родбина и пријатељи макар обележе дан њихове заједничке мученичке смрти и бар означе место одакле су нетрагом нестали – сматра Звонимир Голубовић нипошто не желећи да коментарише овим истим поводом одскора настала нова трвења покрајинских и градских власти ионако ненаклоњених да подрже даља настојања како би се напокон откриле и друге до сада непознате и прећутане појединости, а обашка попишу све жртве геноцида.

Извор: „Политика“, 30. јануар 2006.

Везане виjести:

На Тиси црна ћуприjа

Годишњица почетка jануарске Рациjе 1942. у Шаjкашкоj области …

70.годишњица рациjе у Бачкоj – Jadovno 1941.

ДА САНУ УТВРДИ ТАЧАН БРОЈ ЖРТАВА „РАЦИЈЕ“ – Jadovno…