Подвизи и страдања браће Николић

Прокупље – Од кад знам за себе у нашоj се кући с поносом причало о деди Јовану и његовом брату Николи, коjи су били близанци. Певале су се и песме уз гусле о њиховом jунаштву, а моjа маjка Стана, чини ми се, успављивала ме и будила правим баjкама о њима. Тако сам jа и заволела историjу, коjом сам се после као професор целог живота бавила. А, ето, наместило се да се и удам за Радоjа Костића, магистра историjских наука и писца књига о славном Гвозденом пуку.

Овако jе своjу причу о прецима, jуначким ратницима, почела Надица Костић, рођена Николић, унука Јована Николића. Фамилиjа се из Његуша у Црноj Гори доселила у Растовницу код Прокупља краjем 19. века, после ослобођења Топлице од Турака. Браћа Јован и Никола имали су тада само по две године. Породица jе потом расла и заимала се: држали су наjвише земље и шуме у селу, изградили велику кућу, имали воденицу…

И само што су стасали, близанци су морали у рат. Никола jош ниjе био ожењен, а Јовану тек што се родио први син Радивоjе. Обоjица су распоређена у Други пук „Књаз Михаило”, коjи ће за jунаштво његових бораца ускоро добити и назив – Гвоздени. По правилима ратне служе, близанци нису могли да буду чак ни у истом батаљону. Али, ратну судбину су делили као да су били jедан уз другога. Од првих дана истицали су се jунаштвом и ратним вештинама. Никола jе, тако, стекао 10 одликовања, а за њим ниjе заостаjао ни Јован. Од редова напредовали су до чина наредника. А њихови подвизи остали су за памћење.

Никола jе сам успео да зароби цео вод бугарске воjске, за шта jе одликован наjвишим воjним признањем – Карађорђевом звездом. Јован jе, штитећи одступницу српске воjске, показао велико jунаштво 1916. године у бици код Горничева – за шта jе, такође, одликован Карађорђевом звездом. Истицала су се браћа Николић и у биткама на Церу, Дрини и Колубари, па на Солунском фронту и у борбама за ослобађање Србиjе. Прележали тифус, прошли Албаниjу, били рањавани. Јован jе лечен и у Бизерти.

Јован Николић

Кад су се велика ратовања наjзад завршила, Јован се вратио у своjу Растовницу на имање. Изродио jе са супругом Госпавом седморо деце: Радивоjа, Данила, Марка, Сава, Николу, Радоjку и Злату. Био jе jедан од наjимућниjих људи у овом краjу. Никола jе са Гвозденим пуком прекомандован у краљевску гарду. У њоj jе остао све до 1920. године, када се оженио Даринком из Кумодража и прешао у Горњи Милановац за државног шумара. Изродили су кћери Десу и Росу и синове Александра и Петра, коjима су дали имена по регенту и краљу.

Али, срећа браће Николић ниjе дуго потраjала. Дошао jе нови, Други светски рат. Већ у октобру 1941. године Николу су ухапсили Немци, синови и унуци оних против коjих се борио у прошлом рату. Стрељали су га са многим грађанима и ђацима у Крагуjевцу 21. октобра те године. Само нешто више од три месеца касниjе, страдао jе и Јован. Чим jе бугарска окупаторска воjска ушла у Топлицу, Јован jе био прва њихова жртва: обесили су га о дуд испред куће 12. фебруара 1942. године. Окривили су га што су партизани срушили мост у близини његове куће. У логор су му одвели и жену Госпаву и сина Марка, гимназиjалца. Њу су на Бубњу код Ниша стрељали 24. априла, а Марка интернирали у Норвешку. Он jе успео да преживи све логорске муке на поларном кругу. Остала деца, и мушка и женска, прикључила су се партизанима, коjе jе предводио Ратко Павловић Ћићко, њихов рођак, касниjе проглашен за народног хероjа. А при краjу рата, кад jе Топлица већ била слободна, непознати људи одвели су некуда наjстариjег Радивоjа и никад се ниjе сазнало ништа о њему.

Ништа се ни данас не зна и о судбини Николиног сина Александра. У њихову кућу, тада наjвећу у Горњем Милановцу, Никола Калабић сместио jе своj штаб. Томе се успротивио Александар, тада глава породице пошто jе отац Никола већ био стрељан. Ухапсили су га и тако му се изгубио сваки траг.

– После рата нас Николиће су преселили у Ратково. Међутим, моj отац Данило ниjе могао да поднесе ту климу, па се вратио у Растовницу. Вратио jе држави имање у Воjводини, а она њему оно у Растовници. Кућу jе морао нову да подиже, пошто jе стара срушена. Тамо где jе била само наша кућа, сад jе велико насеље. Отац jе продавао земљу за плацеве да би нас школовао. У тоj кући сад живи Јованова праунука Даниjела са породицом. У Горњем Милановцу више нема Николића. Расули су се по градовима Србиjе и по свету и Николини и Јованови потомци. Па и оне многе фотографиjе наших славних предака однесе jедне године стриц Саво. Рече: „Ви овде имате jедни друге, а jа у Америци да имам бар само ове слике”.