Подсећање на Панчевачку битку

Отворена изложба у згради Магистрата, одакле су кретале српске команде у револуционарним годинама 1848-1849.

Панчево – „Пролеће народа” – револуционарна 1848–1849. година захватила је средином 19. века читаву Европе, а посебно одјекнула на територији коју је обухватао део Краљевине Угарске. Срби су се придружили револуцији тражећи једнакост и своје место под сунцем, равноправност да исповедају своју веру и негују своју културу, а Панчево било центар војних операција српског покрета.

У згради некада Магистрата, седишта Окружног одбора одакле су кретале све команде, уприличена је поводом 170 година револуције, Мајске скупштине и првог помињања Српске Војводине као политичко-територијална јединице, изузетна поставка оригиналних докумената, уметничких радова, слика… „Панчево у Револуцији 1848–1849.” заједнички су приредили аутор историчарка Милица Пејчиновић из Историјског архива Панчево и коаутори историчари Срђан Божовић и Гордана Стојанов из панчевачког Народног музеја.

„Крајем те 1848. године Мађари су желели да некако заврше „са том револуцијом”, било им је доста српске побуне спремали су велику војску и поход на Панчево у којем је, а то мало људи зна био и Главни штаб – „стан” команданта војводе Стевана Шупљикца.

Искусни официр, знајући да нема довољно војника за борбу упућује молбу за појачање Александру Карађорђевићу, тадашњем кнезу Србије, која није била независна држава него под Турцима. Будући да Србија није могла формално да пошаље војску у одбрану, кнез се послужио лукавством и упутио јавни проглас добровољцима – „ко жели да помогне браћи преко Дунава”.

То није данашња Србија напомиње Божовић, већ само њен северни део, без Ниша, Врања, Лесковца, Рашке области, нема медија – „само има од уста до уста”.

„И јави се за једно кратко време скоро десет хиљада људи, што је био фантастичан, готово невероватан успех. У сусрет им крене Шупљикац са својом пратњом, а молио је бога да дође бар хиљаду људи. Када је видео непрегледну војску, веома узбуђен одржао је кратак говор који у целости гласи: ’Добродошли наша браћо, нека цео свет види, како браћа браћи у помоћ стижу, нека цео свет види како смо од исте мајке исто млеко пили’, закашљао се ту пред њима пао, као у некој грчкој трагедији, а жива истина је била.

Команду преузима Стеван Петровић Книћанин, командант српских добровољаца заједно са Адамом Косанићем, који до ногу потукоше мађарску војску 2. јануара 1849. године”, прича Божовић, додајући да је за победу код Панчева, која је одјекнула у читавом српству, Петар Петровић Његош, црногорски владика и владар, први Орден за храброст „Милош Обилић” доделио управо Книћанину, а Панчево по својој борбености, од тада носи и назив Српска Спарта.

У централном делу поставке драгоцен експонат музеја – оригинална застава Српског војводства, једна од ретких из периода револуције, која се чува у центру покрета и највећем ослобођеном граду под српском контролом. На предњој страни двоглави црни орао на жутој подлози као симбол Хабзбуршке монархије, у самом центру оцило са четири „С” уз натпис на српском језику „Застава Војводства Сербског 1848”, а на другој Свети Ђорђе који убија аждају – симбол борца за слободу.

Застава, један од најзначајнијих артефаката из историје Војводине, преживела је захваљујући околности да је била похрањена у једном од старих звона Успенског храма у Панчеву, а ове године и трајно сачувана конзерваторско-рестаураторским радовима које је финансирала АП Војводина.

Поставка доноси и оригинална документа на српском језику са печатима као што је проглас Главног народног одбора у Карловцима да се народ диже на оружје, граничарску заклетву… и низ вредних портрета вођа устанка.

„Најјачи утисак остављају личности. Оне граде историју, оне граде догађаје, које можемо да сагледавамо из различитих углова и треба то да чинимо, али ове обилују врлинама које су их носиле. Револуционарна 1848. година уистину је необична у европској, али и националној историји. Планула је у јужној Италији, а затим се проширила по читавој Европи. Разлози зашто је подизана били су различити – социјалне и националне природе, а један једини циљ био је укидање феудализма.

У њој, средином 19. века десио се судар романтизма с једне и реализма с друге стране, национални пориви сменили су они други – брига о свакодневном животу, правима радника, жена… мења се се поглед на свет, стварају националне државе и она се завршавала негде пре негде касније”, закључује др Ивана Спасовић, архивиста историчарка Српске академије наука и уметности.

Аутор: Олга Јанковић

Извор: Политика