Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

„Подигли су споменик Клинтону а сада беже из долине суза, кроз земљу људи које кољу и мрзе, спаљујући им цркве!“

Датум објаве: уторак, 24 фебруара, 2015
Објављено у Косово
Величина слова: A- A+

Мирjана Бобић Моjсиловић

Пише: Мирjана Бобић Моjсиловић

Некадашњи слоган коjи се тако громогласно узвикивао са предизборних трибина, и коjи jе био последњи трачак декларативног патриотизма, мио подjеднако и политичарима и фудбалским навиjачима, историjским обртом, то jест развоjем ситуациjе, добиjа ових дана сасвим другачиjе значење.

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, некада jе значило да Срби, ако никако другачиjе, онда бар у своjим душама неће одустати од свете српске земље. Данас, међутим, звучи сасвим другачиjе.

Колоне Албанаца са Косова, ових дана, носећи са собом све што имаjу, напуштаjу Косово, и гураjући се да ухвате последњне аутобусе за бољи живот, крећу ка Суботици, одакле ће разним каналима покушати да се домогну неке земље ЕУ. Многи од њих, ухваћени у илегалном преласку границе су враћени, али многи су успели да стигну негде, изван ове балканске долине суза. Званични подаци говоре да jе Косово у последњих неколико месеци напустило око сто хиљада људи, а незванични да се радо о сигурно дупло већоj броjки.

„Млада косовска демократиjа“ створила jе добар живот моћницима и криминалцима, а обични људи остали су без ичега. Звучи познато? Нема посла, нема перспективе, нема социjалне помоћи, нема ничега, осим бруталности нових транзиционих господара, криминалног патриjархата и непрозирности било каквог одлучивања, а од пропагандне мржње према Србиjи и Србима се не живи. Држава без будућности за обичне људе, на краjу може само да махне онима коjи одлазе.

Седам година после проглашења независности, и после неупитне подршке пре свега Сjедињених Америчких Држава, Косово се данас суочава са добровољним егзодусом хиљада своjих грађана коjи су подигли споменик Билу Клинтону на главном тргу у Приштини, а заузврат добили државу, и америчке фирме као главне акционаре у профитабилним предузећима коjа се баве телекомуникациjама, угљем или саветовањем у државним институциjама коjе се плаћа из буџета.

Они коjи су 1999. године „бранили“ Косово бомбардуjући Србиjу, (Олбраjт, Клинтон, Весли Кларк са своjим фирмама) вратили су се да тамо нешто и зараде, о чему jе jош пре неколико година писао и „Њуjорк таjмс“.

„Не бежи се из уређене земље, не бежи се из добре земље и не можете самом чињеницом да вас jе неко признао за нешто да постанете држава. Не постаjе се држава тако.Држава се постаjе на основу историjских претпоставки, на основу економиjе, на основу владавине права, али се постаjе и на основу тога што сте у стању да обезбедите друштвено политички консензус на простору коjи зовете своjом државом,“ изjавио jе ових дана српски министар рада, запошљавања, борачких и социjалних питања, Александар Вулин.

Док се возе тим несрећним аутобусима кроз Србиjу, косовски Албанци, могу да назру извесне сличности између земље из коjе беже и земље коjу су мрзели, веруjући да ће им тако бити боље.

Могу да виде мутан Ибар, коjим ка северу плове тоне ђубрета, могу да виде погрбљене људе са рукама у џеповима коjи зуре у блато, могу да виде последице немара, сиромаштва, поплава, могу да виде срушене мостиће, неомалтерисане куће, замандаљена врата фабрика, могу чак да виде читаве убиjене градове, некадашње привредне гиганте у тихом умирању, затворене занатске радње и бутике и кафанице, могу да виде билборде са политичким порукама, и са рекламним порукама великих светских брендова, могу да виде трагове бомбардовања, очаjне сељаке и празна села, могу да виде младе људе коjи немаjу шта да раде, могу да виде сиротињу на сваком кораку, и просjаке, могу да виде контеjнере по коjима копаjу не више само бескућници, пусте домове културе, постере народних певача покачене по бандерама, могу да виде неорезане воћњаке, могу да виде свађу и бес и беду, са коjе год стране аутобуса да погледаjу, могу да виде и билборде коjи поручуjу „Славимо Београд“, могу да виде штраjкове учитеља, студената, могу такође да виде и бесне аутомобиле, огромна пољопривредна земљишта у власништву транзиционих добитника, могу да виде банке у коjима људи мењаjу последње евриће да би платили струjу или гас, могу да виде Србиjу исту каква jе представљена на друштвеним мрежама – ни мање ни више од тога

Земљу jеда, огорчености и изгубљене наде, земљу збуњености и нестрпљења, погледа или упереног ка далеким дестинациjама одакле ће доћи инвестициjе, или ка западу, одакле у последње време стижу само похвале да jе на добром путу.

Ти аутобуси су стварни, али они су и метафора, метафора Балкана, у коме jе бољи живот, оно што ће тек да се деси, нека врста, сада више не ни хумористичке, мантре о Ђекни, коjа само што ниjе „а ка’ ће не знамо.“

Извор: Web-tribune.com

 

Везане виjести:

МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: Последњи jе тренутак да се …

МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: Србиjа ћути … – Jadovno 1941.

АЛБАНЦИ БЈЕЖЕ, А СРБЕ ТЈЕРАЈУ У САМОПРОГЛАШЕНО КОСОВО?!

Уџбеници: Космет ниjе дио Србиjе!

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top