Према проценама православног свештенства у Хрватскоj, католичку веронауку у школама похађа око 90 одсто српске деце
Духовном геноциду Католичке цркве и лично Фрање Кухарића нарочито су допринели мешовити бракови и њихова „jугословенска деца“.
Венчање у католичкоj цркви, по тумачењу Српске православне цркве подразумева да су обоjе пришли тоj цркви. Кад jе српско дете у вртићу од почетка изругивано, родитељи из жеље да га заштите, похрваћуjу га. Било jе студената коjи су се, плашећи се испита, изjашњавали као Хрвати.
Јован Покраjац у напису „Укључивање српске деце у католички веронаук у Хрватскоj узело маха“ („Политика“ од 15. децембра 1994. године), између осталог, каже: „Туђманови поданици ариjевски инсистираjу на чистоти свог порекла. Управо супротно, историjска и актуелна искуства сведоче о хрватским настоjањима да сопствени национални корпус увећа из других националних група, па и омражене српске“.
Покатоличавање jе редовно била прва степеница у том вишевековном асимилаторском процесу. Покатоличавање преосталог српског живља у Хрватскоj поново jе на делу.
У скорашњоj тучи у хрватском Сабору, између хадезеовског заступника Драге Крпине и посланика Српске народне стране Драгана Хинића, поменуте су броjке од 11.000 до 14.000 српске деце коjа похађаjу католичку веронауку у основним и средњим школама.
Како показуjу доступни подаци, часови веронауке су припреме за покатоличавање, ако оно ниjе претходно већ обављено. Још пре две и по године др Милорад Пуповац, доскорашњи председник Српског демократског форума, утврдио jе да jе дотад била покатоличена jедна хиљада српске деце. Због изношења тог податка, хрватске власти су против њега подигле тужбу, али на суђењу, очигледно с разлогом, нису инсистирале.
Према проценама православног свештенства у Хрватскоj, католичку веронауку у школама похађа око 90 одсто српске деце. По мишљењу Пуповца, ради се о 14.000 ученика. Часовима православне веронауке у Цркви Светог преображења у Загребу присуствуjе jедва четрдесетак полазника. У ту цркву стигло jе око хиљаду родитељских молби да се потврди да су им деца крштена, углавном ради уписа на католичку веронауку или прво причешће у католичким црквама. Чин крштења, наиме, цркве међусобно признаjу, а прво причешће jе фактички прелаз у католичанство.
Кад процес католичења више ниjе могао да се криjе, кардинал Кухарић, надбискуп загребачки, баjаги љут и неупућен, затражио jе да му жупници пошаљу податке о верском и националном саставу полазника веронауке у школама. Ниjе се, међутим, успротивио масовноj поjави да католички веронаук похађаjу православна деца. Препоручио jе jедино да се за „промену вере сачека краj рата, како би се одлука донела у слободним околностима“. Рачунам, очигледно, да ће дотле католичка обука у школама да обави посао. Кад jедном пређу у католичанство, дотадашњи православци се аутоматски укључуjу у хрватски национални корпус, jер се у Хрватскоj не прави разлика између католичанства и хрватства.
ИЗЈАШЊАВАЊЕ – ОБАВЕЗНО
– Обилазећи школе, људи из Српског демократског форума, сведочи др Пуповац, установили су да jе занемарљиво мали броj ученика коjи се изjашњаваjу као Срби или православци. Исказивање националне и верске припадности у Хрватскоj jе, иначе, обавезно приликом уписа у школу, на факултет, код запољшавања. Неопредељеност се не признаjе!
Све то неодољиво подсећа на стање у НДХ. Чим jе Павелић донео политичку одлуку о покатоличавању Срба, надбискуп Степинац jе издао упутства за промену вере. У току своjих научних истраживања историчар Вељко Ђурић дошао jе до податка да хрватска историографиjа као хрватске жртве у Другом светском рату третира и 200.000 страдалих, а претходно присилно покатоличених Срба.
И данас хрватски католички и политичкикругови мимикриjски тврде да jе похађање католичког веронаука ствар слободне воље.
Др Милорад Пуповац износи пример из jедне загребачке основне школе, у коjоj jе свештеник-вероучитељ упозорио децу: „Онаj ко не буде похађао веронаук, сам себе осуђуjе да га сматраjу четником“.
Сличан допринос изражавању слободне воље дао jе и Живко К. Латић, свештеник, новинар, бивши главни уредник „Гласа концила“:
„Ако у неким местима има дjеце православног пориjекла, или ћеш их пустити да се упишу на католички веронаук или им нећеш допустити, па ћеш их на таj начин наново истакнути као друкчиjе. Има људи коjи се желе политички уклопити у ову државу и не желе да им се дjеца разликуjу“.
Како то „уклапање“ у пракси изгледа, обjашњава Веселин Пеjновић, посланик СХС у Сабору: „Већина Срба у Хрватскоj данас одлази да се крсти у католичку цркву да би дошли до домовнице и других докумената неопходних за живот“.
Егон Фишер у напису „Католичка црква у Хрватскоj наставља дело Степинца“ („Политика“ од 3. фебруара 1992. године) о томе каже:
„Чињеница да се све то догађа на прагу двадесет и првог века, провоцира и питање – ниjе ли се и папа Воjтила срозао на ниво политичког инцеста клана Борџиjа?! Ова парабола сама по себи денунцира и истовремено оптужуjе Католичку цркву у Хрватскоj, али и сам центар – Ватикан. Коришћење стања страха припадника jедног народа у циљу пробитка jедне вере на рачун друге, духовни jе геноцид. У време демократског дозревања светске заjеднице, поjава клеро-фашизма, резултат jе неиживљеног империjализма, а у случаjу Хрватске и католичанства, реч jе jош и о наjцрњем реваншизму.
У свему томе толико не чуди активност конзервативних црквених кругова, колико чуди пасивност хрватске интелигенциjе, коjа jе до jуче заузимала броjна места за округлим столовима, увераваjући Југославиjу да jе Загреб центар демократске левице и расадник демократиjе.
Остоjа Милисављевић
(Наставиће се)
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
Везане виjести:
Под туђим крстом: Ватикан крсти крштене (1)
Под туђим крстом: Царска против калуђера (2)
Под туђим крстом : Слово владике Теофана (3)
Под туђим крстом : Закон министра Будака (4)
Под туђим крстом : Пушком чистити веру (5)
Под туђим крстом: Бискуп саветуjе Србе (6)
Под туђим крстом: Греси Свете столице (7)
Под туђим крстом: Хрват само – католик! (8)
Под туђим крстом: Планови фратра Бркана (9)
Под туђим крстом: Покољ на Светог Илију (10)