Побратимство Јандре Ковача

Комплетан усташки план и стратегиjа уништења српског живља, не само у Ливну и околини, почивала jе на фактору таjности и потпуног изненађења. Мучки су припремали покоље и на све начине настоjали да глас о злочинима не иде пред њима, да се већ у сусjедном селу не чуjе за покољ приjе него што село буде блокирано.

Оне коjи су се тих дана коjим случаjем затекли ван села ниjе имао ко на вриjеме упозорити на опасност па су обично упадали у клопке и умjесто кућа и укућана затицали пустош и крвнике. Умjесто топлих кућних њедара чекала их jе сигурна смрт.
Тако jе у вриjеме покоља у Челебићу, на Огњену Мариjу и коjи дан приjе и послиjе, знатан броj становника овог села и неких других села у овом диjелу Ливањског поља био у Ливну. Ишли људи своjим послом. Рат jе био и ваљало jе обезбиjедити оно наjпотребниjе да се претраjе и издржи.
Поред осталих, у Ливну се тих дана затекао и Никола Ђукић, пензионисани жандар из села Радановаца, али изузетно циjењен и омиљен човjек и код Срба и код Хрвата. Ни сам ниjе знао колико jе имао кумстава, приjатељстава и побратимстава. Уз све то био већ и стариjи човjек и као сигурно рачунао да ће га старачка мудрост чувати да сам какво зло не начини, а опет да ће и они коjи су злу ради поштовати његове године. Све се догодило обрнуто…
Пошто jе у чаршиjи обавио то што jе наумио, Никола jе поjахао коња, а о његовим коњима се и данас прича — вазда jе имао лиjепог коња и био добар бињаџиjа — и упутио се кући, односно путем пут Босанског Грахова, не слутећи шта се догодило у Челебићу и другим селима.
Ваљало му jе проћи кроз Љубунчић, Луснић, Ковачић док стигне до Челебића, али он ниjе зазирао због тога што су то хрватска села. У сваком од њих jе имао приjатеље и људе за коjе jе вjеровао да се на њих у невољи може оптиjети као на камен станац.
Одмах ту негдjе на излазу из Ливна сретне га jедан од тих његових приjатеља Хрвата и каже му шта jе и како jе, да су свуд успут усташке страже и засjеде, да се зло Србима спрема и да би било наjбоље да окрене преко Галмоча или некуда преко планине, да заобиђе и размине се с врагом.
Како jе таj Хрват касниjе причао Николином сину Илиjи (они коjи знаjу и данас му име таjе jер му, веле, ни данас не би било добро, ни њему нити икоме његовоме, да се чуjе за његово приjатељство са Србима), Никола се томе грохотом насмиjао:
— Аjде, болан, не будали! Смиjе Никола Ђукић, у подне у поноћи, кренути на четири стране низ циjело Ливањско поље да га нико мрко не погледа. Да ми jе добриjе дана колико имам приjатеља у сваком селу ласно би стоту дочекао…
Хрват га ту jош дуго убjеђивао и зборио да jе погано вриjеме наљегло, да су се и људи испоганили и позаборављали стара приjатељства:
— Јок, вала, идем jа право сад у Љубунчић моме побри Јандри Ковачу коjи би заме мазиjу вадио и главу на пањ потурио…
А Јандра Ковач jе био кафеџиjа. Држао кафану уз саму џаду Ливно — Босанско Грахово. Доjахао Никола пред кафану. У кафани и свуд около се узроjиле усташе, али Никола не хаjао много за њих. Ушао у кафану, нашао слободан сто и викнуо:
— Ђе си побратиме, да ти се за добро долази, ну дер понеси пиће и засе и за побратима па дођи да се здравимо побратимски…
Излетио Јандра однекуд, али умjесто здравице у руци му сиjевнуо револвер:
— Ево ме, побратиме, али више нећемо пити заjедно нити се братимити, нити ће Хрвати и Срби више пити из jедне чаше…
Приjе него што jе Никола и успио да схвати смисао и право значење приjетећих риjечи побратима Јандре, у Јандриним рукама се гласнуло оружjе…
Николина крв се пролила по кафани. Његово мртво тиjело су усташе извукле напоље а Јандра jе подвикнуо на жену да ориба и опере ту пасjу српску крвчину, да људи на миру могу попити пиће. Жена jе, и то jе неко од Хрвата касниjе доказао, чистила крв и непрестано jадиковала:
—Зашто, Јандро, да од бога нађеш, зашто просу побратимску крв и огриjеши душу и пред Богом и пред људима…
На сличан начин jе ту тих дана убиjен и Јово Ерцег, звани Гаjово, а послиjе рата се причало да jе у Љубунчићу побиjено знатно више људи. И овдjе jе, у ствари, снажан утицаj и подстрек на уништење Срба учинила црква односно овдашњи фра Мариjан коjи jе попут фра Срећка Перића, фра Божа Шимлеше и осталих богоугодника католичке цркве у своjим проповиjедима распиривао мржњу и обећавао царство небеско свима коjи умиjу руке српском крвљу.
Никада се, наравно, неће сазнати чиjе jе све путовање тих дана прекинуто у Љубунчићу jер jе послиjе рата пронађена само гробница у коjоj су били сахрањени Никола Ђукић и Јово Ерцег, у ствари jедна jаруга у коjоj су били притрпани камењем. Пошто се никада ништа ниjе сазнало о судбини jедног броjа људи из Челебића, Бастаса, Богдаша, Нуглашице, Црног Луга и других села, а за коjе се вjеруjе да их jе пут тих дана навео кроз Љубунчић, односно путем Ливно — Босанско Грахово, сумња се да jе и њих ту негдjе стигао усташки нож и да почиваjу у некоj од броjних jош неоткривених и можда занавиjек затрављених неопоjених гробница:
„Постоjи велика вjероватноћа да jе и моj отац Тодор страдао негдjе на том путу — сматра Милан Росић. – Био jе понедjељак, 28. jул. Моj отац jе узео кола и коње у кума Вуjановића и потjерао жито у млин у Ливно и истовремено повезао сина, мог брата Момчила у болницу. Био добио упалу плућа. Отац jе предао жито у млин, смjестио Момчила у болницу и ту му се губи сваки траг.
Ја сам дуго живио у увjерењу да jе он убиjен негдjе ту у Ливну или ухапшен и потом ликвидиран у Прологу, али након сазнања шта се догађало тих дана у Љубунчићу и на путу од Ливна до Челебића, све више сумњам да jе он ипак завршио на том путу. За ту сумњу има основа, нарочито ако се његова судбина посматра и доведе у везу са судбином мог брата Момчила.
Наиме, када су након пораза у Црном Лугу тог 28. jула у ливањску болницу почели стизати рањени, усташе су се разлетjеле по болници да траже и кољу Србе. Једна часна сестра коjа jе тог jутра смjестила мог брата у болницу и знала да jе Србин, утрчала jе у собу и казала му да бjежи и ту не чека ноћ. Пошто jе он био у болничкоj одjећи, часна сестра jе отрчала и из магацина му дониjела цивилно одиjело и тако му омогућила да се неопажено извуче из болнице.
Момчило се ту негдjе срео и са jедном нашом комшиницом Љубом, сестром Ника Милутина. И она изгледа била код љекара. Да ли су се они ту негдjе нашли са оцем, да ли jе и он некако успио да се ишчупа из усташких руку, остаће заувиjек таjна. Сигурно jе само да jе Момчило са Љубом дошао у млин, узео коње и кола, натоварио самљевено брашно и сами бог зна како су потом дошли до Челебића.
По jедноj верзиjи нико их све до на помол Челебића ниjе дирао. Ту их jе код гробља, наводно, срела усташка патрола. Неко из патроле jе препознао Момчила и ту су га претукли на мртво име, али га ипак пустили живог.
По другоj верзиjи из Ливна jе заjедно са њима кренуо и отац. Успут су их, да лу у Љубунчићу или гдjе друго, зауставиле усташе и оца скинуле с кола, а Момчило и Љуба су неким чудом ипак прошли.
Оно што се засигурно зна, Момчило jе добjежао кући и дотjерао кола и коње. Затекао jе кућу празну и ваљда схватио да се десило нешто страшно. Увукао се у jедан бункер у изби испод jасала и ту остао два дана и двиjе ноћи.
Ниjе, међутим, остао неопажен. Примиjетио га jе комшиjа Перо Гело и приjавио. По казивању Рада Козомаре коjи jе све гледао из брда Кланац изнад села, гдjе се био склонио пред хаjком, Перо Гело га jе истjерао из куће и повео злогласном Ивану Римцу, званом Бибер.
Бибер се ниjе мучио да га води до jаме Бикуше. Одвео га jе и стриjељао ту изнад првих кућа и потом бацио у jедну рупу у коjу jе Бибер тих дана поубиjао и бацио Илиjу Радића (коjи дан приjе Илиjа се био избавио из jаме Бикуше) и породицу Нике Козомаре — Кесића — маjку му Цвиту, жену Косу и двоjе дjеце…“
Бибера ипак ниjе стигла права и заслужена казна. Дуго се послиjе рата крио и коначно ипак успио спасити главу…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 03. фебруара 2012. године.

Везане вијести:

Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“ | Јадовно 1941.

Благослов за крвава дјела

Од судбине се не може побећи