Победа и поуке

Пише: Јадовно 1941.

Пише: Владимир Кецмановић

Пре свега, да чак и у орвеловском свету у ком живимо и те како има смисла водити дипломатске битке, што смо, истина је, имали прилике да уочимо и пре неколико година, када је сличне ратове водио бивши министар иностраних послова Вук Јеремић, и то у далеко тежим околностима – с једне стране зато што су му глобалне тенденције биле мање наклоњене, а с друге зато што је Јеремићеве иницијативе у самој Србији бојкотовао ко је стигао – од његових страначких колега, преко коалиционих партнера и опозиције, па све до провинцијалне и корумпиране самозване елите.

Садашња глобална прерасподела моћи, која са собом носи многобројне опасности, отвара, међутим, шири простор за деловање у међународним организацијама.

Наравно, под условом да има ко да делује.

У случају лобирања у Унеску, показало се да има јер је држава на место амбасадора у право време поставила правог човека, озбиљног интелектуалца са богатим дипломатским искуством, професора Дарка Танасковића.

А онда су – што би требало да се подразумева, али нас многобројна искуства, укључујући поменуто са Вуком Јеремићем, уче да оно што би требало да бидне, не мора да значи – иза професора Танасковића стали су сви реални фактори моћи у српској државној власти.

Наравно, и поред поменутих повољних околности, резултат није морао да буде повољан. Али – да држава и њени представници нису ваљано обавили свој посао – повољан готово извесно не би био.

То што је Србија добила битку у Унеску значи доста и само по себи.

А још више би – уколико овај позитиван пример координације оних који су задужени за одбрану националних интереса постане пракса – могло да значи на симболичком нивоу.

Наиме, ово успешно спречавање легализовања отимачине могло би да представља почетак једне офанзивне и храбре међународне политике која ће – из чињенице да нам је потенцијални савезник стварна већина светске популације – бити спремна да извлачи реални максимум користи уз реални минимум штете.

(Политика)

Извор: Intermagazin