Планина смрти: Повлачење српске војске кроз Црну Гору

Највећи део српске војске и избеглица је са Косова и Метохије до Албаније дошао преко Црне Горе. Из Пећи преко Чакора и Берана, српска војска је стигла до Подгорице. Чамцима преко Скадарског језера ишли су само посланици, дипломате и стране мисије. Избеглице и војска, мочварним језерским приобаљем, стигли су до албанског града Скадра.

Чакор – „планина смрти“, тако су српски војници описивали високе планинске превоје који се налазе на граници Црне Горе и Србије. Био је већ почетак децембра. Снег је, кажу сведоци, био дубок до пазуха. Температура је била двадесет степени испод нуле. Испред њих се налазио врх од 1850 метара.

Они који су из Пећи кренули ка Чакору прво су прошли кроз стрму и залеђену Руговску клисуру. Дувала је мећава и стаза се скоро уопште није видела. Снег је изравнао тло, сакрио рупе и ивице понора. Један погрешан корак водио је у смрт.

Сведоци описују да су дуж Руговске клисуре и Чакора наилазили на људске лешеве. Умирали су од хладноће, глади, исцрпљености… Један српски војник тада је записао: „Ко је имао здраве цокуле и нешто пара он је прешао, који нема цокуле он пропада. Имало је војника којима се одлепила, као на ципели, кожа од табана и тај је морао да умре. Многима су промрзле уши које су касније у Скадру морали да одсеку.“

И док се један део војске повлачио преко „планине смрти“, већи део војске је из Пећи ишао преко планине Жљеб, па даље до Берана и Андријевице. Овим правцем се заједно са Трећом армијом и трупама Одбране Београда повлачио и велики број избеглица – бежанија како су је тада звали.

Изгладнели, промрзли и исцрпљени српски војници стигли су у Црну Гору. Очекивали су да ће ту наићи на магацине с храном. Ничега није било. Сиромашно црногорско становништво у овим брдовитим крајевима није имало довољно хране ни за себе. Оно мало хране што се нашло, продавало се по огромној цени.

И аустроугарски шпијуни, који су се налази на територији Црне Горе, учинили су своје: говорили су народу и подстрекивали политичаре како је српска војска дошла да по наређењу савезника окупира Црну Гору. Било је довољно само погледати у каквом је стању српска војска и схватити колико су такве приче биле неразумне.

Била је то војска у ритама, промрзла, гладна и изнемогла. Колико год да су биле нереалне, те приче су створиле лошу политичку атмосферу између српског и црногорског руководства. Неповерење је делимично постојало и у народу.

Са друге стране, упркос пољуљаном поверењу међу властима две државе, црногорска војска је тих дана пружила огромну помоћ српској војсци. Црногорци су месецима водили борбе у кањону реке Таре и покушавали да одрже фронт дужине 145 километара.

Бранили су са једне стране своју отаџбину од напада аустроугарске војске, а са друге стране чинили су одступницу српској војсци у повлачењу. Многи српски генерали истицали су да је значај црногорске одбране био пресудан за српско повлачење и за спас и опстанак српске војске. Да није било црногорског отпора, непријатељ би брже напредовао и опколио српску војску у планинама Црне Горе, што је и био план Врховне војне команде Аустроугарске.

Две војске штитле су одступницу преко Црне Горе, Прва армија војводе Живојина Мишића и санџачка војска сердара Јанка Вукотића. Црногорци су три месеца водили борбе на фронту дугом 145 километара.

Врхунац је била Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916. годне.

Непријатељ је накратко био заустављен и тиме је омогућено извлачење последњих делова Прве армије која се налазила у рејону Андријевице. Већи део српске војске, за време Мојковачке битке, већ је био у Албанији. Црногорска војска није могла дуго да издржи пред надмоћнијим непријатељем. Убрзо после велике мојковачке победе, влада је капитулирала и краљ Никола напустио је земљу.

Трупе Одбране Београда, Друга, Трећа армија и делови Прве армије из Андријевице су кренули ка Подгорици. На томе путу били су и каравани дипломатског кора, групе народних посланика, велики број чиновника, француске болнице, руске и енглеске санитетске мисије… Колона је, кажу, била толико дугачка да када је чело стигло у Подгорицу, зачеље је још увек било на положајима око Андријевице.

Сви су рачунали да ће у Подгорици наћи храну. Међутим, у Подгорици је хлеб био драгоценост која се плаћала онолико колико је ко тражио. Ништа у граду није могло да се купи, продавнице су биле затворене. Батаљон је добијао по џак брашна, а следовање је износило 200 грама по човеку.

Владала је општа глад. Почеле су и велике кише. Тужни су описи српских војника у Подгорици. Били су изгладнели, бедни, уморни. Спавали су под ведрим небом на голој и мокрој земљи.

У Подгорици је владала и велика забринутост, најгоре слутње и најчудније измишљотине чуле су се са свих страна… До српских војника и избеглица данима нису стизале никакве вести. Од тренутка од када су напустили Пећ, за те две недеље повлачења, нису добили ни једну новост. Нису знали шта се дешава са краљем и регентом који су из Призрена кренули у Скадар. Питали су се да ли је стари краљ жив? Да ли је регент успео да се пробије кроз албанске планине? Да старог војводу Путника нису можда напала и убила непријатељска албанска племена? Докле је стигао непријатељ?

Слутња и неизвесност још више је отежавала иначе тешко стање српских војника и избеглица тих дана у Црној Гори.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“ који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу“ је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

РТС, Слађана Зарић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

„Мишићев маневар“ и херојска одбрана Српске војске

Стотину година од Мојковачке битке

Ко ће те људе памтити ако ми нећемо?