Турска провокација је довела Русију на корак од рата са НАТО. Сада се Путин суочава својим „Кенеди тренутком.“ Хоће ли реаговати како се очекује – могло би се рећи чак и како је оправдано?
Данашњим обарањем руског авиона Су-24 сукоб у Сирији је веома опасно заоштрен. Турска је чланица НАТО савеза. Хајде да стога не ублажавамо речи: једна држава НАТО савеза је напала Русију. Од обарања америчког авиона У-2 изнад Кубе, током кубанске ракетне кризе 1962. године, свет можда није био тако близу Трећег светског рата.
У време Кубанске кризе, америчка Здружена команда и већина кабинета Џона Кенедија је подржала бомбардовање и инвазију на Кубу. Да је до тога дошло, то би приморало тадашњег совјетског лидера Никиту Хрушчова да заузме Западни Берлин, што би заузврат довело до даље одмазде НАТО-а. За веома кратко време, могао је да пуном снагом избије рат, укључујући и нуклеарни.
Срећом, Кенеди и његов најближи круг саветника су били у стању да предвиде развој догађаја, да одоле јастребовима, успоставе директну комуникацију са Хрушчовом и пронађу споразумно решење кризе. Да су брзоплето реаговали под притиском ратних хушкача, питање је да ли би свет данас постојао.
Сада се Путин суочава својим „Кенеди тренутком.“ Хоће ли реаговати како се очекује – могло би се рећи чак и како је оправдано – и бомбардовати сиријску [значи турску] базу из које су нападачи дошли? Такав потез би готово сигурно довео до рата између Русије и НАТО.
Хоће ли применити санкције против Турске, што може довести да турски савезници појачају санкције против Русије?
Или ће изабрати најмудрији, али можда најтежи курс – наизглед не радећи ништа. Дипломатска офанзива би понизила и изоловала Турску, и темељно дискредитовала западну позицију и њихову тајну (са нападом Турске на Русију, отворену) подршку исламском терору.
То можда неће изгледати „мачо“ или као тобоже „прави“ одговор – посебно што се тиче Путинове домаће публике- али је у ствари, то најснажнији одговор. Потребно је да се јак лидер, са визијом, задржи – не само да делује, већ и да не делује, када је то потребно.
Већ знамо да ће Владимир Путин урадити праву ствар, иако она није толико популарна.. Он је то већ учинио више пута, када се чинило да су сви остали тотално полудели.
Када је Вашингтон инсталирао непријатељски режим директно на руским границама,Путин није извршио инвазију на Украјину и освојио Кијев. Његов одговор је био ограничен на обезбеђивање поморске базе Севастопољ од америчке 6. флоте, и заштита физичког опстанка рускојезичког становништва.
Заједно са тадашњим председником Медведевим, он није припојио Грузију, или срушио Сакашвилија, када је овај безобзирно користио силу против Јужне Осетије, кршио споразуме о прекиду ватре и убијао руске грађане.
Русија је неутралисала грузијску војску, и онда се повукла у своје базе.Вештом дипломатијом Путин је 2013. спречио план бомбардовања и инвазије Сирије, убедивши Асада да уништи сво хемијско оружје.
Током последњих 15 година Путин није користио силу, или чак ни претњу силом, да би спречило било коју земљу да уђе у анти-руски НАТО савез, чак и када се он проширио до прага Русије Уместо тога, Москва упорно и јавно подржава право суверених држава да самостално донесу избор.
Баш као 1962. године, када је свет своје постојање дуговао разуму Кенедија и Хрушчова, данас у не мањој мери, питање мира у Европи и свету зависи од одлука председника Русије.
Без обзира на Путинов одговор на ову кризу, можемо бити сигурни да ће то бити одговор који очекујемо од последњег правог државника Европе.
(Курир)
Извор: Радио Телевизија БН