Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Писмо комшијама

Датум објаве: уторак, 20 децембра, 2016
Величина слова: A- A+

Одмах ту до нас, опет се тражи српска крв. Жели се српска глава засебно од тог Србина. Хушка се и пљује, мрзи се и оговара, презире се и затире. Пуна ли је бивша земља Срба, пуна толико да више ниједан под земљу не може стати. Варали нас туђини, варали нас бивши сапатници, варали нас наши. Изловљавали нас по шумама, по њивама, по кућама, у бунаре и јаме бацали, смејали нам се и добацивали. Реке су бојили српском крвљу и радовали се сваком Србину који у деловима дође, а целог Србина растављали по замислима својих ишчашених умова.

Милан Ружић
Милан Ружићж

Крвав нам се месец и прекрваво сунце у тамном небу купају, а куће изгубљене у некаквој магли мржње и небриге. Ветрови однеше све што нам је потребно, а оставише за собом само јад и пустош. Врата већ одавно на кућама немамо, јер улази како и кад ко хоће. Столови су нам стално спремни за гозбе које нису за нас, већ за онога ко на силу у кућу нам уђе. После наше трпезе, пређу код комшија, па их наговарају да нас мрзе, да се свађамо и кољемо, а комшије нам нису неко кога треба много наговарати. Лако ће послушати. А шта би друго и чинио неко ко је памет одавно протерао, мржњу заволео и мишљење продао?

Свака је стена у гори крвава, свака грана колац замашћени, свака пушка очишћена, сви ровови ископани, сваки камен своју жртву чека, из сваког облака по пет муња за сваког човека, сваки ветар тера у провалију, свака рупа зјапи гладна, а сваки други мрзи до смрти.

Чим је нешто бивше, бивше је с разлогом, па и те комшије које су у истој кући са нама некад живеле, више не живе, јер се не слажемо. Сви су од јединства одустали кад пара више није било, а тако је и боље. Не знам само зашто сад мрзе више него што су икада волели? На овим просторима, чим неко мрзи, мрзи без разлога. Ако неко воли, воли из користи. Уколико има, има јер не ради. Ако ли је бесан, бесан је на бољега. Окуражи ли се, неко га подржава. Наоружан ли је, знај да су му дали.

Из заједничке куће, однео је шта је хтео. Од наших ствари оставио је само своје. Од спорног дела куће, направио минско поље. Сад кад свако своју нову кућу има, не свиђа им се комшилук. Не свиђа се ни нама, али се комшије бирати не могу. Може се бирати да ли ћете их мрзети или не. Историја каже да се може бирати да ли ћете их убијати или не.

Лажни осмеси лажних комшија крију лажне поруке истинске мржње. Осмех им служи да преваре, уста да вређају, дела да понижавају, а глава да смисле нове пакости.

Изнад тих разграничених кућа завијају вукови. Са њима је човек увек начисто. Они реже јер прете, лају јер нас не воле, кољу јер су гладни, вијају јер желе крв. Они од своје природе не беже. Волим вукове, јер знам шта ми мисле. Волим их јер су искрени.

Увек бих, пре волео срести вука, него комшију на друму.

Аутор: Милан Ружић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Ко ће те људе памтити ако ми нећемо? | Јадовно 1941.

Зашто ћутиш народе српски? | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top