Peti mandat Milana iz sela Pogana Vlaka

Na upravo završenim lokalnim izborima u Hrvatskoj, Split je glasove HDZ-a, svojevremeno posuđene lokalnom lakrdijašu Željku Kerumu, vratio starim vlasnicima, dok je u Zagrebu po peti put trijumfovao čovek koji iza sebe nema ni partiju, ni medije, ni snažne finansijere

Da je srpsko pitanje u Hrvatskoj rešeno, zauvek i bez ostatka, pokazali su i upravo održani lokalni izbori u toj državi. Predizborna kampanja protekla je u kanalu hrvatsko-hrvatskih obračuna i sučeljavanja, pre svega na liniji HDZ-SDP, dok je na Srbima poene pokušao da dobije jedino splitski veselnik Željko Kerum. On je na jednom skupu pevao ustašku budnicu „Jasenovac i Gradiška Stara…“ što je u medijima imalo veliki odjek, ali je kod nadležnih ocenjeno kao pučko veselje. Nikom ništa. Primitivan, prost, onakav kakvim ga je bog dao, Kerum je izbore shvatio kao još jedan megdan na kojem će njegovi vlaški dođoši u Splitu održati lekciju „domaćim Dalmošima“ i ostaviti „svog čovika“ u kabinetu gradonačelnika. Nisu ga ostavili; Kerum je izvisio i samostalno i sa nezavisnom listom. Istina, ušao je u lokalnu Skupštinu, ali sa veoma malom snagom.
Nije mu vredelo ni što je uoči izbornog ćutanja obavio nekoliko građevinskih radova sa ciljem da se dodvori tuđmanovcima i klerikalcima. Podigao je spomenik „prvom predsjedniku samostalne Hrvatske“ na samoj rivi – dovezli su ga na nekom komunalnom kamionu i jedva istovarili – a iznad grada, gore na Marjanu, postavio betonski krst od deset metara. „Vidi se sa Šolte“, hvalio se Kerum poslednjeg dana kampanje. Kad je shvatio da su mu svi termini na važnim splitskim pozicijama istekli, što je bilo jasno već šezdesetak minuta posle zatvaranja birališta, Kerum se okomio na novinare i agencije za istraživanje javnog mnjenja; vređao ih, psovao, ali je na kraju kazao da je to volja naroda koja se uvažavati mora.

KRAJ PRIČE O KERUMU

Ovo je, nema sumnje, kraj priče o Kerumu; ono što sledi biće ružno i obilovaće izveštajima građevinskih komisija i inspekcija, poreskih uprava, i banaka kojima je Kerum dužan u raznim formama. Gotovo svi poslovi sa kojima se hvalio samo do pre godinu dana, sahranjeni su, umesto „ferarija“, „bentlija“, „rols-rojsa“, Kerum danas vozi „pasata“ od dvadesetak hiljada evra, sa dugovima prema bogu i narodu. Mlađana supruga, druga po redu, ona zbog koje je ostavio „ljubav iz školskih dana“ pokazala se kao vrlo promućurna i za samo nekoliko godina uspela je da od Keruma iskamči nekoliko lokala, jedan restoran i pristojnu sumu gotovine, da sve prepiše na svoje ime i sada je samo pitanje dana kada će i na tom planu Kerum doživeti poraz. Ovaj prigradski đilkoš ostaće kod Hrvata upamćen po uspehu kakav se retko događa u velikim gradovima; sa obrazovanjem koje je ispod nivoa dobrog osmoškolca, manirima pokupljenim u lokalnoj seoskoj krčmi dalmatinske Zagore, rečnikom ne bogatijim od pedesetak jedinica, Kerum je napravio spektakularan rezultat kada je ono pre nekoliko godina izabran za gradonačelnika Splita.
U stvari, njegova politička i društvena karijera veoma podseća na Tompsonovu; i jedan i drugi dolaze iz Dalmatinske Zagore, iz seoskih kamenjara gde uspevaju samo vinova loza i poskoci, gde je ganga vrh muzičkog izraza (tu se Tompson do danas nije odmakao od početka), a slavu, odnosno novac napravili su u ratnom gnezdu; Tompson kao seoski stražar na izvoru Čikole, u Petrovom Polju, Kerum kao švercer i ratni liferant. Samo što je u ovom slučaju pevač imao više sposobnosti i pameti; Tompson je lična karta desnog hrvatskog političkog mozga, sa njegovim se pesmama u Hrvatskoj i dalje slavi, ženi, motivišu nacionalni sportisti… dok se Kerumovo bogatstvo gotovo u potpunosti istopilo i procena je da bi kroz nekoliko godina mogao da završi u bedi. Srbima će ostati u sećanju kao glasnogovornik onog dela Hrvatske koji i dalje, uporno i strasno, gaji u sebi mržnju prema Srbima, bez obzira na to što su ovi (Srbi) u Hrvatskoj svedeni na hodajuće eksponate u muzeju nacionalnih manjina.
Kerum je, prisetimo se, u dva navrata na „Hrvatskoj televiziji“, iznosio stavove o Srbima koji su bili klasika šovinističkog repertoara, u oba slučaja naglašavajući da tako misli većina Hrvata. Što je, inače, tačno. A gde su otišli Kerumovi glasovi? Vratili se hadezeu. Drugi izborni krug za gradonačelnika Splita trčaće kandidati Zorana Milanovića (SDP) i Tomislava Karamarka (HDZ). Realno, bilo bi iznenađenje da hadezeovac izgubi. Suštinski, Split ostaje ono što je bio samo bez lakrdijaša Keruma. Njegova predstava je okončana.

BEZ TAMBURANjA NA NACIONALNOJ ŽICI

Jedan drugi izdanak kamena i škrte zemlje, sa prostora od mostarskog zaleđa, preko zapadne Hercegovine, Imotske Krajine, Dalmatinske Zagore do pred Rijeku, nastavio je da čini čuda u Zagrebu. Zove se Milan Bandić. Rođen u selu Pogana Vlaka, nedaleko od varoši Grude, gotovo na samoj granici Bosne i Hercegovine i Hrvatske, na bosanskoj strani, Bandić je iz tog surovog krša, gonjen bedom i velikim ambicijama, što inače krasi ljude sa ovih prostora, otišao u Zagreb, upisao Fakultet političkih nauka, mada neki kažu da je završio Fakultet zaštite na radu, i učlanio se u Savez komunista. Ono što se događalo do pre neki dan, kada je po peti put izabran za gradonačelnika Zagreba, podseća na filmsku priču o junaku iz američke provincije koji svoje porodično siromaštvo pretvara u pogonsko gorivo na putu uspeha, dospevajući na sam vrh. U ovom slučaju zagrebački.

Bandić je političke promene 1990. godine u Hrvatskoj dočekao prilično miran; nije podlegao nacionalističkom, proustaškom zemljotresu, ostao je u istoj partiji, kojoj je Ivica Račan samo promenio ime, odbacivši predloge zemljaka iz Hercegovine da se priključi HDZ-u. Bandić svakako ne pripada intelektualnom sloju hrvatskog društva, slabog je opšteg obrazovanja, u tom smislu ne radi na sebi, vokabular mu je tek nešto bogatiji od Kerumovog, ali za razliku od svih ostalih političara u Hrvatskoj, Milan Bandić ima smisao za lični marketing koji se ne može navežbati.
Kako god da su ga bacali, napadali, optuživali, on je te situacije pretvarao u svoje pobede. Suprotstavio se Franji Tuđmanu sredinom devedesetih, kada je to bilo opasno, pa onda Ivici Račanu kada to niko nije smeo, protivurečio Zoranu Milanoviću do mere isključenja iz SDP-a, ostajao sam u stranačkim obračunima, viđen kao izgubljen slučaj posle izbacivanja iz „partije koju je stvarao“, bez ikakvih simpatija kod novinara, naprotiv, ali na kraju svake trke Bandić se uvek penjao na vrh postolja. Izgubio je samo izbore za predsednika Hrvatske kada su u drugom krugu građani te zemlje dali poverenje Ivi Josipoviću.
Bandiću je do apsolutne pobede u prvom krugu, za gradonačelnika, nedostajalo samo tri procenta. Praktično, tu je sve završeno; drugi krug je formalnost pošto drugi kandidat, SDP-ov Rajko Ostojić (nije Srbin, mada će mnogi pomisliti) zaostaje 25 procenata. Izašao je Bandić sa nezavisnom na biranje za Skupštinu grada Zagreba i tu zabeležio gotovo neverovatan uspeh. Ima svega dva mandata manje od apsolutne većine, a kako se već najavljuju pretrčavanja od Milanovića prema Bandiću izvesno je da će nekada siromašni mladić iz Pogane Vlake u potpunosti zagospodariti glavnim gradom Hrvatske. Ostavljajući na stranu sve interesantne podatke iz načina života Milana Bandića izvlačim samo da taj čovek svakoga jutra u pet sati izlazi na atletsku stazu ili na put prema Sljemenu, i trči od pet do deset kilometara. Uprkos blažem moždanom udaru koji je imao pre nekoliko godina, bez obzira na vremenske uslove: kišu, sneg, mraz, minus deset…
Ko je, u partijskom smislu, najveći gubitnik lokalnih izbora u Hrvatskoj? Matematički gledano sve je „tu negde“; globalna analiza, sa projekcijom moguće bliske budućnosti, kaže da je Zoran Milanović na opasnoj nizbrdici. Potpuno oslobođen potrebe da glasove prikuplja tamburanjem na nacionalnoj žici, Milanović, konstatovali smo to na ovom mestu nedavno, kod velikog broja Hrvata izaziva sumnju. Doda li se njegov pomalo arogantni izgled i nastup, nedostatak harizme, nepoznavanje ekonomije, pogrešno oslanjanje na „ekonomske stručnjake“ Čačića i Linića, Zokiju se ne piše dobro. Trend pada podrške hrvatske javnosti njemu i SDP-u neprekidan je posle parlamentarnih izbora i može se okončati čak i vanrednim izborima za Sabor, na kojima bi se HDZ vratio u glavne sobe hrvatske države.
Što se Srba tiče oni su napravili dobre rezultate u opštinama gde su većina (to su, ne računajući Vukovar, teritorijalno i po broju stanovnika male zajednice) i tražiće načine da prežive. Bukvalno. To su, gotovo bez izuzetka, najsiromašnije opštine u Hrvatskoj. Pobedila je partija Milorada Pupovca, što u ovim okolnostima, posle svega, i nije loše.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT