Петар Божовић: Живот је јефтинији од смрти

Глумац за Новости о власти и пљачки, Косову и Европи, костима предака и небескоj Србиjи, руским ракетама…

ДАВНО jе патриjархалне Црногорце на великом платну уводио у натуризам, а не баш тако давно прешао jе у аскетизам. Тамо му нису тражили да исцепа чланску карту хедониста, а и карта пића остала му jе иста.

Док у прстима врти чашицу домаће шљивовице на тераси „Мадере“, глумачка легенда и горостас нежног срца – Петар Божовић, присећа се сцене из „Љепоте порока“: сналажљивом кицошу Жоржу, коjем се на краjу усана оклембесила цигара, конобар снисходљиво честита на избору за директора:

– Реално, jа сам то и очекива. Ђе би вам био краj да сте ме jош прошле године изабрали – одговорио jе „скромно“ Жорж.

Из те маестралне роле ђилкоша са Аде Боjане изродило се и наше прво питање за барда, коjи никада ниjе бежао ни од политичких тема:

Где би нам био краj да су ови нови дошли раниjе, или да су они стари продужили jош коjу годину?

– Таj текст смо Живко Николић и jа измишљали на лицу места. Те реплике време ниjе поjело. Долази ми на ум оно Матиjино: „Докле ће ово, зна ли ико? Да ми jе неко причао да ће ово оволико, не би веровао ни ово“. То сам говорио у Титово и у Слобино време и мислио сам да ће проћи. Али тек се изгледа сад изоштрава. Срамно jе какви су нам политичари. Говорим уопште, да ми не замере ни ова нова ни стара власт. Њихова отуђеност од народа просто вређа. Код нас jе политика постала могућност за богаћење. Ако ништа друго, надам се да ће ова власт спречити могућност да се „легално“ пљачка.

Остаjете, дакле, верни вашоj теориjи да и даље летимо у месту иако се мењаjу политички системи, владе, министри…

– И горе од тога. Србиjа jе данас духовна гробница. Остављена на ветрометини, без икаквих институциjа. Уништена jе породица, село, просвета… Данас jе jефтиниjе бити жив него умрети. Не можете се сахранити ако немате пара. Млади поп говори како онаj други има бољу епархиjу jер тамо плаћаjу више. Плаћа се рођење, плаћа се крштење. А људи имаjу пензиjу од 9.000 динара.

За прву глумачку награду добили сте комплет чаша jагодинске пиваре. Пошто више немамо ни домаће пиво, веруjете ли циницима да ћемо распродати и воду и ваздух?

– Реците прво ви мени одакле оволико страних банака овде? А народ све сиромашниjи. Како то да немамо jедну националну банку у коjоj би могао да држим неку цркавицу, ма како звучало примитивно патриотски? Нема jе пошто jе све транспарентно организовано. Доста ми jе разних Ђелића и Влаховића коjи су овде дошли као спасиоци. Мени jе маjка од Влаховића, па ми jе он можда и неки род, али маните ме више тих њихових прича.

Прича Европа или Косово jе опет неизбежна. Шта да бирамо?

– Пре много година гостовали смо са представом „Горски виjенац“ у Пећкоj Патриjаршиjи. Падала jе кишица, а около jе било света. Љиља Драгутиновић игра сестру Батрићеву. Плаче онаj народ, плачемо и ми глумци. А по Патриjаршиjи бобоља камење коjе бацаjу Шиптари. Нека космичка сила вукла ме jе да останем ту jош коjи дан. Тад сам схватио да смо сви ми у ствари са Косова.

Колико дуго и немилосрдно морамо да се суочавамо са прошлошћу да бисмо били примеран кандидат за Европу?

– Треба да се окренемо себи и ту нам ниjе потребна помоћ невладиних организациjа, тих полушпиjунских ћелиjа коjе доводе у сумњу исконске ствари. Они нам обjашњаваjу и како да волимо своjе дете, према наjновиjим истраживањима са тог и тог универзитета. А како бисмо преживели да нас маjке у збеговима нису чувале, да нас очеви на самрти нису помињали? Чекаjте, jесу ли наши преваспитачи имали стогодишње ратове? Господо Немци, надмена ариjевска расо, jесте ли ви имали Холокауст? Хоће ли лекциjе о хуманости да нам држе они што су децу у Мачви набадали на баjонете, док ми држимо њихове кости из Првог светског рата у Лазаревцу, на Опленцу и коjекуда…

Изгледа да сте од оних коjи не веруjу да наша анархична природа може да се удене у стриктне европске калупе?

– Нећемо крепати ако не уђемо у Европу. Нисмо пропали ни када смо пребегли преко Албаниjе са краљем и целом отаџбином. На Убу сам пре два дана приредио донаторско вече за изградњу спомен-костурнице сувоборским jунацима. Било jе дивно. Питаjу ме после тога новинари шта то за вас значи? Како шта ми значи? Ако не осећамо кости своjих предака, ко ће други? Децу морамо учити да поштуjу претке, да се врате родитељима и вери.

Прихватате ли поделу на небеску и прагматичну Србиjу?

– Ово прагматична никако не стоjи. Без праве небеске Србиjе, у духовном слислу, нема ни ове друге. Ми смо биолошки уништени после Првог светског рата, а Други светски рат нам jе донео братоубилаштво коjе и данас постоjи. То jе наjвећа казна за наш народ.

Јесте ли размишљали о томе да би неко ново спаjање република бивше СФРЈ у ЕУ било добро и по ваше здравље? Да ли jе тачно да сте тугу због распада Југе гасили у пићу и храни и да сте се од тада драстично угоjили?

– Тачно jе. Али шта ћемо ми оваквоj Европи и она нама? Прво су нас раставили, па нас опет састављаjу. Ми смо од jедног jезика направили шест. А бог нам jе дао jезик да нас одвоjи од животиње.

Неки тврде да jе опстанак овде могућ само приклањањем НАТО пакту, или ћемо бити убого пусто острво. Да ли jе то сувише фаталистички?

– О како би било лепо живети на пустом острву. Поготово када бисмо коjим чудом стекли ту духовну пуноћу о коjоj маштам. Овде бомбардовање траjе и дан данас. Сваког месеца неко погине од касетне бомбе. Зар не би било пристоjно да нам та наjвећа армада коjа jе бомбардовала малу Србиjу да и неку пару да склонимо те бомбе, пошто су их они посеjали? Али неће. И даље ћемо да гинемо и лижемо им ципеле. То изгледа и одговара онима коjи су од наше воjске направили ловачку дружину. Како да ти се син очеличи и да сутра буде домаћин када ниjе служио воjску? Не зна шта jе топло, шта jе хладно. Таj виче: жЛадна ми jе вода, мааамааа. Амери се спремаjу за рат, ставили су Русима ракете под нос. А кад Путин изведе старе ракете за првомаjску параду, онда кажу да Русиjа звецка оружjем.

Можда вас нова власт одобровољи овим приближавањем Русиjи…

– То jе одмрзавање, а не приближавање. До сада jе било као да jе Русиjа тамо негде иза Јапана. Срби у Републици Српскоj и даље гледаjу у Србиjу као у сунце иако им jе Милошевић на Дрини ударао санкциjе. Тако и ми по словенском осећаjу морамо веровати у Русиjу. Велике силе немаjу милости према малима и често jе Бугарска била већа миљеница Москви од Србиjе, али то не девалвира помоћ коjу су нам, рецимо, пружили у Првом светском рату. Србе историjа мора да учи и да не буду заборавни.

Када погледате распоред сила на мапи света, да ли jе нови хладни рат наjблажи исход?

– Трећи милениjум jе доба силеџиjства. Донео jе разарање великих цивилизациjа Вавилонаца, Сумераца, Месопотамиjе… То су ране коjе за собом остављаjу жандари света коjи Индиjанце и данас држе у резерватима. Сада су дошли да усреће оне коjи су живели лепо и лењо у своjоj Африци. Падне им кокос на главу, они га поjеду, улове рибицу… А онда су дошли усрећитељи коjи ће да вас уведу у нову глобалну веру коjу вам у душу утеруjу бомбама. Кад су национални интереси почели да се протежу изван ваше куће, онда се то зло тешко зауставља. Отуда и не чуди када она ђубретара Олбраjт каже: jелж Руси мисле да jе Сибир само њихов?

Слажете ли се да jе ново доба свело човека на роботизованог конзумента?

– Узаврела и незасита аждаjа капитализма нуди одљуђење. Ово jе глобални робовласнички систем. Мени jе, рецимо, запањуjуће да нова каста не иде за прелепим женама. Разумем људе коjи су све урадили да дођу до прелепе жене, али не разумем оне коjима су у глави кола, бренд, одело, гиље, док лепотице шпартаjу поред њих. Они несрећници и не знаjу како jе лепо седети на гаjбицама испред продавнице мог друга Пеђе и пити жладно пивце.

Извор: Вечерње Новости