Прво мјесто службовања био ми је усташки Госпић. То је више погодило моју јадну мајку јер су јој тамо побијени син, супруг, брат, братов син, два сина од сестре и дјевер. Мени то није тешко пало. Морао сам прихватити распоред и то је све. За тридесет мјесеци службовања у Госпићу, нажалост, само једанпут сам посјетио Јадовно. Око бездана Шаранове јаме и прилаза било је све зарасло младицама дрвећа и травом. Као да се ту никада ништа није догодило.
Самостално сам обављао одговоран посао у гарнизонској амбуланти. По неколико мјесеци би ту био лијечник-кадровац на одслужењу војног рока, а онда бих опет остао сам. Прошло их је четири-пет, а онда ми се наметнула мисао и жеља да студирам медицину. Мото је била моја констатација да ти људи нису ништа паметнији од мене. Неки су били и дебело бенастији. Паде одлука: „Ма нећу ја ваљда цијели радни вијек слушати овакве и њима сличне“. Положим у Госпићу велику матуру јер се без ње није могао уписати на факултет. Исте јесени добио сам премјештај за Загреб, захваљујући начелнику санитета корпуса, мајору доктору Владимиру Полићу. Он је желио да види тога потпоручника који није хтио да мијења своје извјештаје дивизији, па су каснили у Корпус. Начелник санитета дивизије, капетан прве класе др Матија Дрганц, ставио му је до знања да су извјештаји точни, али да дају лошу слику о команди. Тако су мој поштени рад и тврдоглавост случајно уродили плодом. Др Полић био је људина, висок ближе 190 центиметара и тежак преко 120 килограма. Улазим у његову канцеларију, видим да је и сједећи виши од мене. Цапнем петама и кажем: „Друже мајоре, потпоручник Милан Басташић. Јављам се на нову дужност“. Он устаде, ја му гледам горе у лице, а он ми пружи руку. Каже: „Значи, ти си тај момак“. Шутим и стојим као кип. „Ајде, сједи“, понуди ми столицу за његовим столом. На крају ми показа моју радну собу у којој су стол, двије столице и ормар. „Врата нема, према томе, не можеш каснити на посао, а међу нама не смије бити службених тајни. Све што говоримо, можемо чути. Зато сам те овамо и премјестио“, рече. „Хвала друже мајоре“, брже се захвалим. „Како си се смјестио“, упита. „Ту сам код мојих добрих пријатеља. Имају велики стан у Шубићевој“, одговорим. „Значи да смо и комшије“, рече он, а ја шутим. „Моја је сљедећа, паралелна улица. Станчићева“, каже ми. „Драго ми је“, рекох и даље шутим. „Сад иди у стан па си среди послове, а ујутро у седам се видимо“, каже. „Разумијем, друже мајоре“, спремно одговорим. Прије изласка опет цапнем и тако поче мој тридесетосмогодишњи живот у Загребу.
Био сам задовољан послом и односима. Надам се да је и мајор био задовољан. На моје тактично инзистирање и уз његову наклоност, након моја три путовања у Београд у персоналну управу Савезног секретаријата за народну одбрану и његових препорука, добио сам одобрење за упис на медицински факултет. Уписао сам зимски, први семестар октобра 1954. године по програму од дванаест семестара. Промовиран сам за доктора медицине 1961. године.
Специјалистички испит из Епидемиологије положио сам 1967. године. У чин пуковника унапријеђен сам 1975. године, а 1980. године постављен сам за управника Завода за превентивно-медицинску заштиту загребачке армијске области. Докторску дисертацију обранио сам 1982. године.
Послије завршетка студија, често сам викендом одлазио у Грубишно. Ту ми је живјела мајка, а сестра је, послије Панчева, Мостара и Титограда, већ неколико година живјела у Сплиту. Удата је за официра, борца од 1941. године, родом са отока Крапња. Викенд се проводио у кругу родбине и у комуникацији са комшијама. Тих почетних седамдесетих година доста српских фамилија селило је у Србију.
Наводно, долазе људи из Босне, са неке Мањаче, гдје се гради војни полигон, и купују куће, имају готов новац. Међутим, одлазе и неке породице из Грубишног.
< Правде и неправде, послијератна раскусуравања Садржај Осјећа се долазак Хрватског прољећа >