„Педесет мртвих разреда спава“: Ђорђе Ђурић

Банија га је и прије грађанскога рата у Хрватској потпуно заборавила. А био је један од најпознатијих и најпопуларнијих њених пјесника, прозних писаца, писаца епитафа на спомен-обиљежјима по Банији. И писаца за дјецу. Писаца и поезије и прозе. Гостовао је по школама, у селима, градовима… Са свима добро, са свима добар. 

Тежак је живот имао Ђорђе Ђурић (Кињачка, 1929 – Загреб, 1991, сахрањен је у Сиску). Школовао се у родном селу, Крижевцима, Загребу и Ријеци. Оца су му почетком Другог свјетског рата одвеле усташе у Јасеновац и тамо ликвидирале.

У мају 1942. одводе мајку, старијег брата и њега у логор Стара Градишка, а одатле у логоре на сјеверу Њемачке. Још на поласку мајка је одведена на једну, а њих двојица на другу страну. И сви су преживјели и вратили се на своје огњиште.

Ђорђе је радио краће вријеме у просвјети, затим у новинарству, био је и директор и уредник листова и у Сиску и у Загребу, друштвенополитички радник, синдикални је функцинер за област школства у Београду.

Најприје се као средњошколац јавио поезијом, а онда, за вријеме студентских дана, и новелама, за које је и награђиван. Поезијом и прозом за дјецу сарађује у бројним листовима и часописима за дјецу. Излазе му и књиге за најмлађе.

Међутим, у поезији, коју ствара у исто вријеме, другачији су садржаји. То су претежно стихови о рату, о страдању његовог и сваког другог страдалничког народа, о властитом логорашком страдању, али и стихови из којих избијају нада, вјера у бољу људску душу, вјера у слободу.

Такве су му збирке пјесама „Сјећање“ (Сисак, 1961), „Звијезде не читају поруке“ (Сисак, 1964) и „Јато црних птица“ (Сисак, 1965). Није било на Банији приредбе, било какве свечаности, академије, програма посвећених сјећањима на догађаје из историје, а посебно из Народноослободилачке борбе, а да се на њима нису читале, говориле пјесме Ђорђа Ђурића.

Па ту су и поеме „Бесмртна као вјечност“ (о Нади Димић, Сисак, 1962), „Педесет мртвих разреда спава“ (Сисак, 1981) и „Епитаф крај зелене ријеке“ (Костајница, 1981). Ту су и романи „Најдража зора“ (Сисак, 1977) и „Пакао крај ријеке“ (Сисак, 1986), а ту су и књиге „Европом између жица“ (Јасеновац, 1973) и „Згажена свирала“ (Загреб, 1984).

Ђорђе Ђурић је један од покретача сисачког листа за дјецу Курир у Сиску и његов први главни и одговорни уредник. Колико је само тај лист, с њим као уредником, а касније и с нама другима, објавио разних прилога о Банији, са Баније: и дјечјих литерарних, ликовних и новинарских прилога, и прилога одраслих – новинара, разних стручњака, педагога: и репортажа, и путописа, и разговора, и књижевних прилога писаца из читаве бивше Југославије, преведених прилога, прича из школа…

Од свега што је написао, можда су најпотресније и литерарно најуспјелије странице, посматрајући укупно његово књижевно стваралаштво, у роману „Пакао крај ријеке“.

Ту је аутор до најситнијих детаља описао своје логорашке дане у Старој Градишки. Прочитао сам многе текстове, многе књиге, прелистао бројне документе о страдањима у усташким логорима Независне Државе Хрватске, разговарао са логорашима и с најближима оних који су страдали, али на причу писану као што је Ђурићев роман, нисам наишао.

Аутор је ту спојио свјетове страдања, глади, непојмљивих мука са свјетовима дјечјих надања, размишљања о злу која су несхватљива дјечјем уму. А све су, готово све око тог дјечака у паклу крај ријеке (у овом случају Уне) друга, безбројна исто таква уплашена, глађу и тортурама унакажена дјеца. А такве логоре у свијету само су Хрвати имали!

Од нашег првог сусрета, кад сам предложио Душку Богданићу, директору Учитељске школе (и тада већ првих разреда Гимназије „Браћа Ханжек“), да позовемо пјесника Ђорђа Ђурића у школу, он се сложио.

И Ђорђе је дошао. Иначе је Ђорђе једно од најрадоснијих и најведријих лица у мом животу.

Подржавао ме, на предњој клапни моје прве збирчице пјесама његове су двије реченице, био је код мојих у селу, био сам код његових и њега у њиховом стану, играли смо заједно фудбал, пекли кукурузе у његовој родној Кињачки, обишли бројне школе, књижевнике, били заједно више пута у Јасеновцу, водили награђене литерате у Трст, Венецију, Будимпешту, састајали се у Загребу, Београду…

Има Ђорђа у антологијама, у лектирама, у појединим прегледима, зборницима, али га прескачемо ми, крајишки, српски… А заслужио је и сјећање и поштовање. Јер како се он радовао сваком новом, талентованом литерарном гласу са Баније (и не само са Баније)… да не кажем којима.

А из поеме „Педесет мртвих разреда спава“, посвећене дјеци убијеној и умрлој у најстрашнијим мукама у сисачком логору за дјецу, наводе се почетни стихови:

(Из књиге аутора Милоша Кордића „Било једном на Банији“, СКД Просвјета, Загреб, 2018.)

Књига се може наручити поруком на телефон: +381 63 1958 354, или на мејл: miloskordic44@gmail.com

Потребно је навести тачну адресу, број телефона и, уколико неко жели, нагласити да му аутор књигу потпише.

Цијена књиге: 800 динара + ПТТ трошкови.  
(Молимо Вас да у поруци наведете име, презиме и адресу на коју ће Вам књига бити послана као и број телефона на који ће Вас поштански курир контактирати прије испоруке)

Извор: Банија онлајн

Везане вијести:

Пуста земља Банија..

Прича о баки Ђули

Бака Милица и њено право