Двиjе каже о Светом Патриjарху Павлу поводом петогодишњице његове блажене кончине. Прва говори о његовом односу према увођењу вjеронауке у школе, а друга према титулама и људскоj природи. Обjе повезуjе исти датум, Лучиндан 2001. године, и мjесто збивања – Специjална болница за цереброваскуларне болести Свети Сава у Београду.
Неколико дана пред Лучиндан те године, преузео сам поподневно дежурство у болници и, по протоколу, почео да прегледам новопримљене пациjенте. Први међу њима био jе смjештен на одjељењу са тешким болесницима, у кревету поред собе коjа jе тек била окречена и из коjе jе долазила jака промаjа. Прегледах га и установих да jе покретан и лакши пациjент и одмах га пребацих на одељење намjењено таквим болесницима. Умирих га, говорећи му да има, истина неприjатне, али пролазне тегобе и да ће се са лакшим пациjентима психолошки брже опоравити. Ништа неуобичаjено, исто би урадио сваки дежурни љекар, деси се неки пут у триjажи пациjената да клиничка слика изгледа много драматичниjе и да се претпоставља да jе обољење теже него што jе стварно. Дежурни љекари, између осталог, служе да отклоне таj ненамjерни пропуст колега из хитног приjема.
Било jе, међутим, нешто код тог пациjента што га jе издваjало. Радило се о дугогодишњем управнику jедне националне културне установе, коjи jе тих дана био смиjењен са положаjа. Своjевремено, jош краjем осамдесетих, дошао jе на ту функциjу са мjеста извршног секретара ЦК СК Србиjе, било jе то jедно од првих Милошевићевих постављења, критиковано од стране, тада jедино опозиционе, омладинске штампе. Са мjеста управника ниjе се истицао у пропагирању власти, ниjе вршио политички притисак на запослене, то сам знао од другова коjи су радили у тоj институциjи, а од пациjената коjи су код њега радили на заштити културног наслиjеђа знао сам да jе подржавао таj рад. Признаjем, помислио сам: да jе остала претходна власт, већ би „радили“ сви могући телефонски позиви, вjероватно би одмах био смjештен у апартман; овако, тек што jе изгубио социjални положаj, а не само да му jе нарушено здравље, него jе стицаjем несрећних околности усамљен и на jаком вjетру. Ослових га са „Господине Управниче“, у њему се пробуди нека нада и jави сjаj у очима, и тако ћу га звати до краjа ове приче.
Прошло jе неколико дана и стигао jе Свети Лука, слава наше болничке капеле, прве такве врсте у послиjератноj Србиjи. Свjатеjшиj патриjарх Павле долазио jе да обави славски обред. У болници jе владало велико узбуђење, нарочито међу медицинским сестрама, коjе су патриjарха знале као великог аскету, наjскромниjег пациjента и светог човjека.
Послиjе резања славског колача, патриjарх Павле одржа кратку поучну бесjеду. Увиjек се држао светоотачког правила да слушалац не може да прими више од три поуке у jедном обраћању. (Ово правило поткрепљуjу и савремена неуропсихолошка истраживања – в. књигу водећег неуропсихолога, Алана Бедлиjа, „Људско памћење: теориjа и пракса“, Завод за уџбенике, 2004, превод: др Деjан Лаловић – а требало би да га имаjу на уму благоглагољиви свештеници и, посебно, љекари, чиjа обраћања, по резултатима истих истраживања, не разумиjе 70% пациjената.)
На опште изненађење, минут послиjе бесjеде и отпусног благослова, патриjарх Павле удари жезлом о под и по други пут узе риjеч: „Ево, чули сте да jе одскора уведена веронаука у школе. Многи су, истина, слушали веронауку у школи, али од тога ниjе било велике користи. И онаj (мислио jе на Тита) jе слушао веронауку у основноj школи, да ли jе средњу школу завршио не знамо…“. Ту патриjарха прекиде општи смиjех. Он jе остао миран и спремао се да прође кроз мноштво коjе jе прилазило по благослов.
Поред мене се нађе, већ сасвим опорављен, „Господин Управник“, коjи jе, са покретним пациjентима коjи су то жељели, дошао да поздрави патриjарха.
Послиjе дужег времена, патриjарх jе стигао и до нас двоjице. Његов секретар, службеним тоном патриjархових секретара, представи: „Ваша Светости, ово jе Господин Управник (име институциjе), сада пациjент у болници.“
Патриjарх Павле као да ниjе чуо ни „Господин Управник“, ни име институциjе, већ, склопљених очиjу, одговори: „И jа сам био пациjент ове болнице. Болест нас подсећа да нећемо овде вековати.“
На Свете бессребрнике Козму и Дамjана, 2014. г.
др Александар Живковић
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ