Партизански плакат на Сингеровим вратима

Једног јутра на вратима некадашњег Сингеровог дућана прилијепљен је велики плакат. На њему је насликана велика змија на којој је кукасти крст, а змију је бајонетом на пушки пробио партизан. Ту је застала колона која је ишла са спавања из “жице”. Гледају плакат, сватко понешто коментира. Ваљда је нетко “у жицу” јавио да су налијепљени плакати па дође и група усташа. Један коментира: „Значи, господа су ноћас била ту“. Окуражише засталу колону и они одоше напријед према горњем крају. Ту се нашла и кума Драгана из Сталовице, па и она коментира: „Ух, мајку му његову, види колику змију је проб’о“! Један од усташа скине тај велики плакат, неки му додадоше и некакве мање. Оде свакодневна колона са својим заштитницима. Кума Драгана иде са мном мојој кући. Јуначи се пред мојом мамом: „Видите ви кол’ки сам ја пос’о направила?! Зауставила сам све усташе оним мојим плакатом“! „Каквим плакатом“, пита мама. „Ма, ја ноћас приљепила велики плакат на Сингерова врата и бацила неколико малих, а они се врашки уплашили“. „Јој, кумо, немој се фалити, а ти, Милане, ником живом не говори. Ни куми Милки. Јеси чуо“? Ето, заустави кума Драгана цијелу колону плакатом, а обичај је да их заустави понеки кратки рафал и неколико појединачних пуцњева. То се обично догађа кад колона дође ту негдје до Сингеровог или Ромића сокака јер их партизани виде са узвисине и лагане кривине пута код Ринглових кућа. Домобрани, усташе и Нијемци поставили су нове бункере-препреке код православне цркве. У центру су порушили све дебеле, велике борове и њихове балване наслагали, полегли један на други. Има четири до пет балвана, па је препрека висока толико да се човјек иза ње не види. Једна почиње од плота цинтора и прелази ширину цесте, а друга иде од Јагодића и Бркића дворишта и такођер прелази цесту. Дакле, препреке се преклапају својим дужинама, а између себе остављају пролаз (у облику слова „С“) за кола и пјешаке. Од препрека према ливадама Шеварнице постављена је жица, а са друге стране жица иде испред цркве. Неки причају да је на цркви митраљез. Паромлин у Грубишном Пољу је засебно опасан жицом и бункерима. Иста ствар је и са центром Великих Зденаца и мљекаром. Кад сам Гојку приповиједао о преградама цесте код цркве, он ми рече да је једне ноћи са везом из доњег краја био у Грубишном Пољу. Каже да је из једног штагља, непосредно уз „жицу“, проматрао бункере. Рече да су партизани добили некакво оружје од Енглеза – зове се “ђумбул”. Тај “ђумбул” може да уништи тенк и пробије сваки зид без обзира на то колико је дебео. То је некаква справа која испали велики метак – као гранату из топа. Постоји, вели, и некакав “ђумбул” у чарапи. Он се баца да удари у зид. Кад удари, он одмах експлодира и направи рупу у зиду кроз коју може да прође човјек. Тако се партизани привуку у најближу кућу до бункера. Разбију некакав зид и одмах могу убацити бомбе у бункер. Партизани су од Енглеза добили и “шмајсере”. Вели да изгледају као да им је изгорио кундак. Имају само жељезни оквир умјесто кундака. Са тим шмајсером не смије да се мало јаче удари о земљу или бетон. Он се сам откочи и пусти рафал. Прича се, вели Гојко, да су већ неки другови тако страдали. Све сам то детаљно испричао код куће, као да сам видио и “ђумбуле” и “шмајсере”.

< Ратни кум Лојзо Рингл помаже партизанима                              Садржај                             Утабане стазе партизанске >