Партизани мобилишу и мене

Послије подне, кад сам нешто разговарао са Лојзом код њиховог плота, дође један партизан и каже нам да идемо у строј, да смо мобилисани. Видимо у строју познате младиће из горњег краја. Али, они су сви бар двије, три године старији од мене. Пожурује он нас, а ми хоћемо да се јавимо кући, да нешто понесемо. Ја се похвалим и пушком. Узмем пушку и, некако смотан, неспретан, нисам се јавио ни мами ни Јованки. Изађем на пут па у строј. Доље још покупише неког Загорца из Издовића куће, Бошка Прерадовића и још понеке. Предвечер смо кренули за Гаково. Пустили су нас да свратимо кући и понешто понесемо. Мама се нешто противила, али ја сам се вратио у строј.

Преспавали смо негдје у Великој Ператовици – нетко у штагљу, нетко у кући или на шталском тавану. Неки говоре да је најтоплије на тавану, па се и ја попнем уз ону лотру. Ту је било нешто сијена па смо га растрвили пода се, а капутићима се покрили. Било је зима. Нисам баш могао заспати. Мислим – ако овако буде сваке ноћи, надрљао сам. Све је то лијепо, али најбоље је код куће у кревету. Закључим да није лако бити у партизанима. Ујутро нас буде: „Устај, у строј“. Нисмо се ни умили, а већ смо кренули за Гаково. Кажу да ћемо тамо добити оброк. Кад смо стигли на мјесто, већ је било и вријеме ручку. Рекоше да до ручка одморимо. Посједасмо на траву. Неки одмах и легоше јер сунце лијепо грије.

< Долазе Черкези                                                      Садржај                                         У Билогорском партизанском одреду >