Paradigma Stepinac

Beatifikacija Alojzija Stepinca jedan je od ključnih momenata rehabilitacije ustaškog pokreta

Piše: Ljuban Karan

Danas je skoro nemoguće naći Srbina koji misli da bi Alojzija Stepinca trebalo proglasiti za sveca. Isto tako je nemoguće naći Hrvata privrženog crkvi za koga Stepinac već nije svetac i pre proglašenja. Tako ni zasedanje Mešovite komisije SPC i Hrvatske biskupske konferencije u Novom Sadu nema mnogo smisla. Komisija bi trebalo da utvrdi ulogu Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, a unapred se zna da će se obe strane držati svojih argumenata i da kompromisa neće biti, jer ga je ustvari nemoguće naći. Jedino ako papa Francisko razmišlja drugačije od svog prethodnika, koji je Stepinca proglasio blaženim, pa sad traži dobar razlog da proces proglašenja prekine kako ne bi uz Stepinca došlo do kompromitacija Katoličke crkve. Jer, neke je dokaze nemoguće ignorisati i videće ih ceo svet.

Hrvatska vlast, koja očito gura proces kanonizacije, pokušava da zbuni javnost zloupotrebljavajući činjenicu da je Stepinac tokom Prvog svetskog rata bio solunski dobrovoljac i da je dobio orden Karađorđeve zvezde. Da je pristanak da baš on bude nadbiskup u Hrvatskoj dao lično kralj Aleksandar svojim potpisom, što bi trebalo da znači – vi ste ga izabrali, šta sada hoćete. Namerno zanemaruju činjenicu da niko nije mogao znati šta će se od njega izroditi kasnije. Niko nije mogao pretpostaviti da će onaj koji se dobrovoljlno prijavio da ratuje na strani Srba kasnije biti član zločinačke ekipe koja je odgovorna za nasilnu smrt stotina hiljada Srba.

Niko ne tvrdi da je Stepinac naredio neki zločin, ali da je za teške zločine znao, to nije sporno. Znao je za Jasenovac i šta se tamo dešava, znao je za deportacije Jevreja i šta će ih u logorima snaći. Pa ipak, i pored takvih saznanja, ostao je veran NDH i Anti Paveliću i do kraja im pružao punu podršku. Znao je i za prisilna pokrštavanja, a to već direktno spada u njegovu kompetenciju. Doduše, on se na sudu branio da je tako Srbe i Jevreje spasavao od sigurne smrti. To je možda i tačno, ali kako je onda sa takvim saznanjem mogao i dalje da stoji uz Pavelića na svakom javnom skupu. Ta pokrštavanja sada se nastoje prikazati kao dobrovoljna bez kritičke analize, šta je to nateralo ljude da odjednom menjaju veru. Izbor im je bio ili smrt ili prihvatanje katoličanstva, tako da je tu čista provokacija i pomenuti dobrovoljnost. Poznato je da su i masu pokrštenih Srba ustaše pobile. Samo oni znaju zašto, a naravno da to nije bila tajna za Stepinca.

Nije samo držanje tokom rata sporno kad je u pitanju Stepinac nego i držanje neposredno nakon rata. Jeste pomalo čudno da on nije uhapšen odmah nakon rata iako je ostao u Zagrebu, i to se sada zloupotrebljava – da je bio kriv, bio bi uhapšen odmah. Da li je nova vlast bila zbunjena time što Stepinac nije pobegao, da li se radilo o prikupljanju dokaza, da li o osetljivim pitanjima odnosa sa Vatikanom i zapadnim silama, nije sasvim jasno. Stepinac je uhapšen tek pošto se utvrdila njegova veza sa ustašama nakon Drugog svetskog rata, da bi se tokom suđenja razjasnila njegova veza sa ustašama tokom rata. Uloga Stepinca nakon Drugog svetskog rata i veza sa „križarima“ još uverljivije govori o čvrstim vezama ustaša sa Katoličkom crkvom.

IMA LI STEPINAC VEZE SA „KRIŽARIMA“?
U tom periodu ustaše su se privremeno odrekle i svog kompromitovanog imena i svojih oznaka. Na kapama su nosili bele platnene krstiće i tako pozivali na borbu protiv bezbožnih komunista. Zbog tih krstića na kapi (križića) nazvani su „križari“. Pokušali su da deluju na verska osećanja Hrvata i nastupili pod parolom – krstom protiv zvezde petokrake, verom protiv komunizma (i danas je znak križara često prisutan na grafitima u Hrvatskoj, a to je U sa „križem“ u sredini). Tako su objedinili veru i naciju i potpuno zloupotrebili Katoličku crkvu, koja im je i tada, kada su bili potpuno izgubljeni, bila jak oslonac.

Kada su u pitanju križari, bio je to veliki broj raštrkanih manjih grupa koje su činili uglavnom ustaški i domobranski oficiri i podoficiri. Delovali su samostalno širom Hrvatske, na Papuku, Psunju, Krndiji, Požeškoj Gori, Moslavačkoj Gori, na Fruškoj Gori iznad Iloka, istočnoj Posavini i istočnoj Slavoniji. Značajno križarsko delovanje zapaženo je i na područjima Karlovca i Gospića, a križarskih grupa bilo je i na Biokovu, Dinari, Svilaji, Promini i Velebitu. Grupe su predvodile poznate ustaške glavešine – Vjekoslav Luburić Maks, Rafael Boban, Ante Vrban, Delko Bogdanić, Franjo Sudar i drugi.

Ovo razjedinjeno delovanje usitnjenih grupa širom Hrvatske ustaše su pokušale povezati i objediniti tajnom operacijom pod kodnim nazivom „Plan 10. travanj“. Sa tim ciljem u Jugoslaviju je ilegalno ubačen Erih Lisak, šef policije NDH, iako je sa Pavelićem prethodno pobegao u Italiju. Lisak je uspostavio kontakt upravo sa nadbiskupom Alojzijem Stepincom kako bi se informisao o grupama križara i kako bi napravio plan pvezivanja grupa. Stepinac je verovatno tada bio pod prismotrom, tako da su tada uhapšeni i on i Lisak (1946. godine). Lisak je kao šef policije potpisivao naloge za streljanja, deportacije u logore, hapšenja i druge drastične stvari, tako da je osuđen na smrt vešanjem. Stepinac je osuđen na 16 godina zatvora, ali je dobar deo kazne, zbog pritisaka Zapada i Vatikana, služio u kućnom pritvoru u svom rodnom mestu, gde je i umro. Tako postoje dokazi da je održavao vezu i sa križarima i pomagao njihov pokušaj rušenja nove Jugoslavije.

Ustaška akcija „Plan 10. travanj“ potpuno je razbijena kontraoperacijom jugoslovenske Udbe pod nazivom „Gvardijan“. Sam naziv Gvardijan govori koliko je ustaško delovanje bilo oslonjeno na katoličku crkvu u Hrvatskoj (gvardijan – čuvar, stražar u franjevačkim manastirima). Tom prilikom zarobljeno je i suđeno 117 ustaša, među kojima i neki koji su bili pravi monstrumi tokom rata – Ljubo Miloš i Ante Vrban, i jedan od najpoznatijih ustaških obaveštajnih oficira Božidar Kavran.

Akcija križara u Hrvatskoj predstavljala je prvi pokušaj rušenja Titove Jugoslavije i prvi pokušaj destabilizacije neke komunističke zemlje od zapadnih obaveštajnih službi. Jer danas se zna da te akcije ne bi mogle da budu izvedene bez zapadne podrške i da su samo iskoristili ustaše kao specijalne snage za rušenje komunizma. Zadnja grupa križara – njih devetorica – uništena je tek 1954. godine. Tako će Mešovita komisija SPC i Hrvatske biskupske konferencije pokušati na nekoj od sledećih sednica da odgovori na pitanje kakva je bila uloga nadbiskupa Stepinca u vezi sa križarima.

Stepinac na suđenju, koje je održano 1948. godine u Zagrebu, nije ni malo doprineo tome da se stvari u vezi sa NDH i ustaškim režimom bolje razjasne. Tokom suđenja držao se kao da se nalazi pred neprijateljskim sudom, uskraćivao je odgovore na postavljena pitanja, a, kada bi bio pritisnut činjenicama koje ga optužuju, njegova najčešće ponavljana rečenica bila je: „Nemam si šta prigovoriti“. Kada je Pavelić odlučio da beži iz Hrvatske i kada je shvatio da će Stepinac ostati, ponudio mu je da upravlja u NDH, što je ovaj odbio. Ali to ipak govori o poverenju i vezi među njima.

Malo je pokreta u historiji koji su u toj meri zloupotrebili crkvu i verska osećanja ljudi kao što je to učinio ustaški pokret sa Hrvatima, a u tome im je iskreno pomagao Stepinac. Zloupotreba je išla do fanatizma i s pravom se može porediti sa zloupotrebom islama od islamskih terorista. Problem Katoličke crkve je u tome što se nikad nije distancirala od ustaškog pokreta, nego ga je zaštitnički prihvatala u svoje okrilje u svim situacijama, pa i onda kad su kao država i kao vojska poraženi i kad je bilo svakome jasno da su ogrezli u teškim zločinima prema civilima. I najveći zločinci su prilikom bekstva iskoristili jake veze sa Katoličkom crkvom, a to verovatno nije moglo bez Stepinca. Koristili su samostane kao sigurne kuće i uspeli da pobegnu kanalima koji se sa razlogom zovu „pacovski“.

ZAŠTO STEPINAC MORA BITI SVETAC?
Zato je danas potpuno jasno nastojanje da se Stepinac proglasi za sveca. Ako se to stvarno dogodi, onda ni NDH, koju je tako zdušno blagoslovio i podržavao, ne može biti zločinačka država. Ako NDH nije zločinačka država, onda ni ustaše nisu zločinačka vojska. Ako oni nisu zločinačka vojska, onda ni ustaške glavešine nisu zločinci i moraju biti rehabilitovani. Ako NDH nije zločinačka i ako ustaške glavešine nisu zločinci, onda ni Vatikan nije napravio grešku kada ih je skrivao i štitio i kada im je organizovao kanale za bekstvo. Isto tako, u tom slučaju ni zapadne vlade i njihove obaveštajne službe nisu pogrešile kada su ustašama prale biografije i od njih stvarali političke pokrete za rušenje Jugoslavije. Znači, sve je to vezano u jedan opšti i široki interes da Stepinac bude svetac.

Tako je veliko pitanje da li će generalno mišljenje Srba i kvalitetna dokumentacija koju trenutno Vatikanu predočava Srpska pravoslavna crkva biti dovoljni da nadvladaju tako jake interese ustaškog pokreta, države Hrvatske, Vatikana i velikog broja zapadnih zemalja koje su direktno šurovale sa ustašama. Ali pristajanje na zajedničku komisiju nije greška. Argumenti će ostati zapisani ne samo u arhivama SPC, gde se ionako već nalaze, nego i u arhivama Vatikana a isto tako, htela ne htela, moraće da ih pogleda i „međunarodna zajednica“.

Za očekivati je da Vatikan ne prihvati argumente SPC i da papa proglasi Stepinca za sveca. Da se argumenti proglase neubedljivim uz obrazloženje da se Stepinčevo angažovanje u NDH u Srbiji i kod Srba ne razume, jer su opterećeni međusobnim antagonizmima. Takvo objašnjenje ne bi bilo prihvatljivo i lako ga je pobiti. Srbi su na sličan način suprostavljeni Albancima na Kosovu, pa niko u Srbiji nije imao ni najmanju primedbu kad je Majka Tereza proglašena za sveticu. Nikome u Srbiji nije zasmetalo što je Albanka.

POSLEDICE SLUČAJA STEPINAC?
Može da se dogodi da papa odluči da Stepinac ne može biti svetac. Nije ta odluka nemoguća koliko se sada čini. Ima Vatikan i druge dugoročne planove prema pravoslavlju, koje ne želi da ugrozi jednim nepromišljenim činom. Ali jedno je sigurno: u tom slučaju Hrvati, pogotovo vernici, pod utiskom aktuelne propagande, imaće utisak da im Srbi ugrožavaju sve što im je sveto i važno.

Hrvatska vlast je čvrsta u samopouzdanju da će Stepinac biti svetac i da je to samo pitanje vremena. Oni najradikalniji pokušavaju da dodatno utiču i na Vatikan i na javnost u Hrvatskoj tako što su mu podigli spomenik u Osijeku. Nije Osijek izabran slučajno iako Stepinac nema direktne veze sa ovim gradom, on je rođen u okolini Zagreba i tamo je i službovao. Ali baš iz Osijeka je pokrenut rat u Hrvatskoj ubistvom osiječkog načelnika policije Josipa Rajhl Kira zbog politike pomirenja sa Srbima i oružanim napadom na Borovo Selo. Iz Osijeka su Branimir Glavaš, Vladimir Šeks i mnogi drugi zaslužni za raspirivanje građanskog rata, kao i sadašnji gradonačelnik Osijeka Ivica Vrkić.

U Hrvatskoj pod utiskom slučaja Stepinac vlada prava pomama rehabilitacija ustaških zločinaca i podizanja spomenika ustaškim teroristima. Davno je poništena presuda iz 1948. i tako je rehabilitovan Stepinac. Međutim, tako je poništena i presuda za ustaškog pukovnika Eriha Lisaka, šefa policije NDH, jednog od najvećih zločinaca. Tako je uz Stepinca i on rehabilitovan. Nedavno je pokrenut proces rehabilitacije Filipa Lukasa, predsednika Matice hrvatske u NDH, koji je pisao govore za javne nastupe Ante Pavelića, a zna se šta su ti govori sadržavali.

Ni kod podizanja spomenika neće se stati. Podignut je spomenik najvećem ustaškom teroristi svih vremena Miri Barešiću, ali se razmišlja o podizanju spomenika Bugojanskoj grupi terorista, ubačenoj iz Australije 1972. godine, koju su predvodila braća Adolf i Ambrozije Andrić. Ta ustaška akcija koju je izvelo 19 terorista poznata je pod kodnim nazivom „Feniks“. Grupa je uništena kontraakcijom jugoslovenskih bezbednosnih službi pod nazivom „Raduša“. U Hrvatskoj to više nisu teroristi, nego borci za slobodu koje treba ovekovečiti. Ako nastave ovim tempom, neće proći puno vremena do rehabilitacije Ante Pavelića, Maksa Luburića, fra Filipa Majstorovića i drugih krvnika srpskog naroda. Ne treba se iznenaditi ako ubrzo i Ljubo Miloš, Ante Vrban i Erih Lisak budu imali spomenike u Hrvatskoj jer su ih „ubili komunisti“.

U isto vreme svaki protest i svaka primedba iz Srbije tumači se kao bezobrazluk koji prekida bilateralne odnose. Dok Hrvatska tone u mrak ustaštva i fašizma, mi pokušavamo uspostavljanje normalnih i dobrosusedskih odnosa. Kao doprinos takvom nastojanju, srpska manjina u Hrvatskoj dala je podršku novoj hrvatskoj Vladi. Ništa to ne vredi jer iz Hrvatske sada traže nešto nemoguće – da rehabilitaciju NDH i ustaških zločinaca vidimo kao demokratizaciju i ispravljanje istorijskih grešaka partizana i antifašista. Da ne prepoznamo strategiju koju pri tome koriste, a koja se može sažeti u jednu reč – relativizacija. Relativizacija pruža neslućene mogućnosti, a Zapad je podržava, i tako su svi isti, ustaše i partizani, fašisti i Crvena armija, kukasti krst i petokraka. Tako hrvatska vlast rehabilitaciju zla prikazuje kao borbu protiv svih totalitarizama. Naravno da to ne možemo prihvatiti, tako da od uspostavljanja iole korektnih odnosa sa Hrvatskom nema ništa.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Tajna dokumenta: Stepinac i komandant Jasenovca obmanuli svet

SPC spremila dokaze da je Stepinac podržavao genocid …

Stepinac ne može biti svetac jer je bio osnovna poluga genocida

Stepinac može da posvađa Vatikan i Rusku pravoslavnu crkvu …

Za Bozanića je Stepinac „orijentir u djelovanju“ Katoličke crkve

Zurof: Stepinac ne može biti ni svetac ni heroj | Jadovno 1941.