Парада поноса у Ораховцу

Не слажем се са заговорницима тезе да су „шпански борци“, Југословени, револуционари, који су 1936. године отишли да се у шпанском грађанском рату боре на страни комуниста – великани наше историје. Држим да се ту ради о међународном тероризму, јер свако наметање неке идеје силом, било да је та идеја комунистичка, капиталистичка, фашистичка, није ништа друго до тероризам.

Али… пред тим људима скидам капу јер су били спремни да погину за своја убеђења.
Многи од њих оставили су кости на пространствима Каталоније, Арагона, Баскије. Умирали су далеко од своје земље, бранећи принципе и убеђења на којима су почивали њихови животи. Њима је било свеједно бране ли то убеђење надомак куће у којој су рођени или хиљадама километара далеко; у рововима Кордобе, Сарагосе, Гернике…

Међу онима који се данас у Београду јавно залажу за одржавање Параде поноса (шетња хомосексуалаца центром главног града Србије) нећете наћи, верујте ми, ни једног јединог који ће рећи да „шпански борци“ нису били хероји.

За њих су „шпанци“ сам врх борбе за „боље и праведније сутра“, хероји чија дела треба да одређују смер будуће Србије.

Добро, то је као принцип и убеђење у реду, али да видимо како та београдска булумента појединачно живи, како се бори личним примерима, шта раде да би другима показали за какво се српско друштво и државу залажу.

Њихово „жртвовање“ почиње и завршава се на јавној подршци Паради поноса. Накупило се ту свега и свачега; талентованих глумаца, неталентованих новинара, осредњих писаца, политичких идиота, самозваних уметника, даровитих музичара, дангуба чији је смисао живота да буду виђени и запажени…

Тако београдску Параду поноса, уз остале, подржавају: Мирјана Карановић, Драган Бјелогрлић, Никола Ђуричко, Јелисавета – Сека Саблић, Светозар Цветковић, Ана Софреновић, Биљана Србљановић, Мира Шкорић, Срђан Драгојевић, Јелена Карлеуша… да не спомињем политичке партије и лидере предвођене Чедомиром Јовановићем.

Подржати Параду поноса у Београду није храброст, напротив; у систему који влада Србијом то је можда и пресудна препорука за неку функцију, паре из буџета, нови посао, личну промоцију… то је доказ залагања за европске интеграције. Храброст није.

Храброст би била да се споменута господа за права мањине, права угрожених боре спомињући свакога дана оних осамнаест (18) преосталих Срба у Призрену, на привремено окупираном територију Косова, који живе у кућном притвору. Без икаквих грађанских и људских права, са угроженим правом на живот.

Поклонио бих се до црне земље пред горе набројанима и њиховим истомишљеницима када би са истим жаром којим бране право хомосексуалаца да парадирају Београдом бранили право Милице Ђорђевић из Призрена да слободно прође главном улицом тог града.

Милица има само пет година, живи са мајком Евицом, а на улицу излазе једино ако онемоћали Адем Мујовић смогне снаге да им прави друштво. У противном следи шиптарско малтретирање.

Или да се та господа окупе у Београду (у Приштини не смеју, јер би их пребили) и упозоре на живот Срба у Ораховцу. Тамо их има још око 400. Живе у гету. Изађу ли ван свог животног простора ризикују да, у бољем случају, буду претучени.

Да ли се „Варшавски гето“ (Јевреји под нацистима, у главном граду Пољске) битно разликује од „Ораховачког гета“? Да. Овај други има аутобуску линију према Србији. Вожња је на личну одговорност.

Можда би се београдски борци за Параду поноса и сетили Срба у Ораховцу када би ови саопштили да међу њима живе хомосексуалци чија је намера организовање Параде поноса.

Извор: Vesti online

Везане вијести: Ратко Дмитровић