Парада поноса: Ако је ово понос, шта ли је онда стид?

Пише Наташа Јоавновић

Требало би отворено рећи да је, када је у питању Парада поноса, реч о природном отпору већине на терор мањине која хоће своју сексуалност да прикаже као нешто ексклузивно. У случају српске милитантне педерастије, реч је о мањини која тежи да своју идеологију наметне као обавезу другима. И у свом науму не одустаје. Док Србији не сломи кичму…

Свака од великих епоха људске цивилизације доживела је потпуни слом када су државе и друштва западали у неизлечиву декаденцију.
Пошаст хомосексуалности, педерастије која је из субкултурног миљеа, из забране и изопштења прешла у контранапад и постала политички манифест, дошла је главе и римском цару. Али та гуја у недрима имала је некада другачији значај. Но ова, данас, Србији ломи кичму на много перфиднији начин. Јер, она овде није ништа друго него део синхронизоване акције до танчина осмишљене у неком од страних штабова.

БРЗИ ПОТЕЗИ
Циљ и време окончања су такође познати. Почетак новембра је и крај не само конзервативне Србије, већ и Србије без севера Космета и оне која је дала инструмент у руке онима који ће је брзопотезно оставити без Војводине и Санџака. Да су ова запажања тачна сведоче изјаве европских комесара, тачније наших политичара, а њихових људи на терену, из којих се може закључити да је одржавање геј параде у истој мери услов за улазак у ЕУ, у којој је то признавање независности Космета. Као у изолованом студију пред очима јавности лете слике: истовремено док муфтија Санџачки одбија да прихвати попис становништва, кршећи грађанску дужност, а по голоруким Србима са Космета прште бојеви меци КФОР-а, наши припадницима МУП-а ће, хтели то или не, морати да кажњавају свој народ. Јер се усуђује да не прихвата манифест јавне педерастије.
Ако је ова дијалектика тачно поређана, онда је јасно шта се Србији спрема.
Најава овогодишње „Параде поноса“ 2. октобра у српској престоници отворила је фронтове између ЛГБТ популације коју махом чине странци допремљени из радних штабова да би, како је то рекао командир московске полиције приликом спречавања сличне манифестације у Русији, јарчили по туђој земљи, грађана, и несрећних припадника МУП-а од којих се очекује да насрну на свој народ. У овом бермудском троуглу, како ужурбано извештавају медији, могло би да се догоди свашта или тек репризира прошлогодишња „врућа недеља“.
Београд је неколико дана уочи поменутог скупа освануо облепљен плакатима „Педере у блендере“, најављена је литија, уследило је  заједничко саопштење Полицијског синдиката Србије и организације „Двери“, у којем се позивају представници геј и лезбо организација да одустану од одржавања параде, а као одговор на овај још невиђени савез министар полиције је јавно признао да је скуп високоризичан, а „ми истовремено имамо велике притиске из Европе да се тај скуп одржи“. Изостало је објашњење где то и у којим папирима пише, да је за улазак у ЕУ неопходно одржати геј параду.

СИНХРОНИЗОВАНО УДЕШЕНА
Какав сценарио би могли да одгледамо на београдским улицама? Да ли ће и ове године Србија на улицама бити названа нападачима, хулиганима, фашистима и клерофашистима, батинашима којима прете „језиве казне“? Јер оно, да подсетимо, што се дешавало прошле године била је антирежимска револуција која није устала против групице хомосексуалаца обележених срамном жутом траком, већ против манифеста здушно подржаног од стране Владе. Исти учесници геј параде већ сутрадан су могли мирно да пију пиће у београдским кафићима без бојазни да ће им фалити длака са главе. Ипак, то није сметало да протест здраве Србије буде и то од стране домаћих медија назван координираном акцијом хулигана и пљачкаша који су се устремили на људска и владавину некаквих демократских права.
Оно што је извесно јесте  чињеница да организатори параде, упркос најавама о високобезбедносном ризику скупа неће одустати. То је, уосталом, јасно, једноставним речима формулисао један од овдашњих вођа такозване „Геј стрејт алијансе“: „Ово је тек почетак!“, мислећи на геј параде као ране радове хомосексуалног покрета у Србији. За разлику од претходних година, представници ЛГБТ популације данас агресивно наступају, а њихови захтеви крећу се од инсистирања на јавним манифестацијама до инсталирања њиховог опредељења у образовни систем Србије. Прецизније, све ово је увод у будући политички живот педерастије која има очиту намеру да се што пре нађе у Скупштини, Влади и свим државним институцијама пропорционално својој будућој снази на јавној сцени. Колико је прихватање ултиматум, а колико ствар широког погледа на свет наше политичке елите? У којој смо фази техника испирања мозга, те да ли је „Парада поноса“ тек случајно или, пак, синхронизовано удешена да се деси у време када „конзервативан и реакционаран“ народ на северу Космета покушава да телима одбрани право на своју земљу?

ПОВОЉНА ЖРТВА
Да је ствар одмакла далеко, и да је Србија виђена као повољна жртва, коју треба понизити после војног пораза, видљиво је и по томе што је ове године своје присуство такозваној „Паради поноса“ најавио и известилац ЕУ Јелко Кацин, доказани србомрзитељ, каријериста који је раних деведесетих година дао крвави и пропагандни допринос разбијању Југославије. Да подсетимо, он је прошле године осудио насиље током одржавања „Параде поноса“ рекавши да је из Београда у свет послата изразито лоша порука, која може негативно да утиче на одлуку Холандије о даљем напретку Србије на путу ка ЕУ.
„Слике Београда у опсадном стању, које су данас обишле свет, шаљу изразито лошу поруку о помањкању елементарне толеранције према мањинама у Србији, али и о неефикасности државних институција“, навео је у саопштењу Кацин. Очито је то била опомена, јер данас већина наших политичара лаже да нема ништа против геј параде, а само ретки, попут Драгана Марковића Палме и Велимира Илића, отворено говоре оно што мисле. Марковић је, називајући своје колеге политичким курвама, најавио да ће истога дана, 2. октобра, у Јагодини одржати скуп, такође под називом „Парада поноса“, где ће бити организован културно-уметнички програм, на којем ће бити промовисане традиционалне породичне вредности. Овај иступ  водећег евроунијте у потпуном је нескладу са еврореформским курсом званичне политике којој и сам припада. Што опет мало говори о доследности његових идеја, а мало и о самој коалицији којој припада. Сам патријарх српски Иринеј позвао је „морално здрави део народа“ да у недељу, 2. октобра, остане у својим кућама и на тај начин бојкотује геј параду најављену на улицама Београда.
Но, ова бесрамна колона заштићена је од дежурног ЕУ полицајца Венсана Дежера и многих других који су и прошле године виђени као „логистика“ овој провокацији, што говори и политика притиска која се, мало видљиво, мало невидљиво, спроводи над српским политичким партијама и појединцима.
И сама реч: понос, употребљена на увредљивом месту и околностима, има задатак да утиче на свест недораслих овом незапамћеном терору. И смисао речи „понос“ изопачен је за потребе исто тако изопаченог времена у којем живимо и покрета који су нам наметнути и којима невољно присуствујемо.

СРЕДЊИ ПРСТ ИСПРЕД ВАЗНЕСЕЊСКЕ ЦРКВЕ
Подсетимо на текст Александра Павића ( „Печат“, бр. 135, 8. октобар 2010), у којем се демаскирајући поетику геј алијансе аутор позивао на књигу Дејвида Купелијана „Маркетинг зла“. У покушају наметања извитоперених вредности широј популацији примењују се три технике испирања мозга, од бомбардовања јавности причом о гејевима до организовања скупова који не подразумевају само хомосексуалце, већ и педофиле и содомисте, те децу од 12 година.
Од прошлогодишњег парадирања са транспарентима „Смрт држави“, уз показивање средњег прста испред Вазнесењеске цркве, до овог, прошло је тек годину дана ужурбаних припрема. Трагом студије коју је представио Павић, Србија је већ прешла у другу фазу, која се односи на „психолошки тероризам који треба да ућутка изражавање другачијег мишљења или чак подршку истом“. Једна од најсуровијих мера спровођења овог друштвеног инжењеринга јесу казне затвора уручене учесницима прошлогодишње антигеј параде, забрана патриотских организација, прогони неистомишљеника и проширивање листе за кривично гоњење, као и она мање видљива мера – „рад“ на омекшавању нетолеранције. Свој допринос овој другој, дала је зачудо на српски Видов данак ове године и амбасадорка Америке у Београду Мери Ворлик. Она је подсетила српску јавност на велику битку која се на тај дан, 28. јуна 1969. године, одиграла у њеној домовини, када је полиција извршила велику рацију на мали геј клуб у Њујорку. „Људи  су у  клубу пружили отпор“, драматизује Ворликова, „а два дана немира и протеста који су уследили били су реакција потлачених људи и најава савременог покрета за права сексуалних мањина.“ Овакво тумачење видовданског записа определило је, ваљда, и инвентиван део српске јавности, на челу са Карлеушом, да се заложи за права мањине. Ни то није све. Овде је реч о милитантном покрету који има за циљ да мења свест грађана, да разара традиционалне вредности и да задобије већ очигледну међународну подршку у свом науму да покори и изопачи политику образовања и васпитања најмлађих чланова друштва. Као врхунац тог менталног преобраћања овај фашизам, већ одавно пласиран кроз разне облике забаве, а пре свега кроз модну индустрију и уметност, пренет је снажно у Србију тек неких десетак година после укидања закона којим је јавна манифестација хомосексуалности била забрањена.

МИЛИТАНТНА ПЕДЕРАСТИЈА
Они који се још нису предали општем распаду традиционалних вредности, данас су предмет јавног шиканирања режимских медија, против њих се такође води рат тако што се потенцира њихов „примитивни“ однос према грађанским и људским правима. Од тада до данас, домаћа геј удружења добила су велики новац из фондова сличних покрета на Западу, што је такође био један од значајних облика специјалног рата против Срба и српске државе.
Овај рат добија на посебном значају када се зна да тема угрожених права ЛГБТ популације има за сврху да замагли далеко веће проблеме са којима једна земља у овом тренутку треба да се суочи. Јер, могло би да се деси да схватимо, тек пошто се димна завеса од геј параде разиђе да нам недостаје део територије.  И да нам је отет испред очију баш у тренутку док су на београдским улицама две Србије, по дефиницији национално опредељене, народ и полиција, насртали једни на друге.
Стога би требало отворено рећи да је овде реч о природном отпору већине на терор мањине која хоће своју сексуалност да прикаже као нешто ексклузивно, елитно, као пожељно и као узор. У случају српске милитантне педерастије, реч је о мањини која тежи да своју идеологију наметне као обавезу другима. И у свом науму не одустаје. Док Србији не сломи кичму. Јер ако је ово понос, шта ли је онда стид?

___________________

Патријарх Иринеј: Игнорисати глупост

Патријарх српски Иринеј позвао је „морално здрави део народа“ да у недељу, 2. октобра, остане у својим кућама и на тај начин бојкотује геј параду најављену на улицама Београда. „Појаву тог ‘поноса’ треба апсолутно пренебрегнути и позвати народ да не излази на улицу и да својим игнорисањем одговори на ту глупост.“

___________________

Ивица Дачић: Геј алијанса да помогне полицију

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић рекао је да ће полиција оштро реаговати ако буде нападнута током Параде поноса и да је затражио од организатора те манифестације и страних институција које их подржавају помоћ у опремању полицајаца. “Тек после добијања те помоћи полиција ће моћи адекватно да изврши задатке и заштити учеснике, грађане и имовину града”, оценио је Дачић.

Извор: ПЕЧАТ