Пактирање с Немцима и усташама

За време примирја, марта 1943, Тито је Немцима поручивао да су његови борци спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па и против Енглеза

У НЕКИМ прокламацијама с првог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаног крајем 1942. у Бихаћу, тешко је наћи бар зрно принципијелности у Титовом односу према Србима и Хрватима. АВНОЈ је тада позвао Хрвате да устану „против четника, усташа и окупатора“, а Србе да „одлучно, снажно и сложно ударе против фашистичких освајача, против четничких и усташких издајица“.

Да ова формулација није била случајна, види се и из Титовог позива Србима и Хрватима из фебруара 1943, да још више распламсавају грађански рат у земљи. Србима је тада поручивао да „уништавају четнике, јер се у њиховим рукама налази усташки нож“, а Хрватима да се боре против „окупатора и четника“, а тек на трећем месту и против усташа.

МЕСЕЦ касније, марта 1943, Тито је сарадњу с Хитлеровим и Павелићевим званичницима о размени заробљеника, започету у другој половини 1942, уздигао на виши ниво. Разговори су обухватали не само размену заробљеника, већ и привремено примирје у већем делу Босне и Херцеговине и дуж пруге Загреб-Београд, која је пролазила поред Јасеновца. У првој половини марта те године Тито је нацистичким изасланицима у НДХ, а преко њих и режиму Анте Павелића, писмено понудио примирје, које би он искористио да се „у обостраном интересу“ обрачуна са својим „главним непријатељима“ – четницима.

За противуслугу, Тито од Немаца није захтевао ништа. Једино је молио Немце да властима НДХ наложе да му из затвора пусте предратну љубавницу Херту Хас, иначе мајку његовог млађег сина Мише, и неколико других присталица. За ту услугу понудио је да ослободи 25 заробљених немачких војника, једног немачког мајора, све заробљене југословенске Немце фолксдојчере, а Павелићу је понудио ослобађање посаде једног усташког авиона и око стотину официра, подофицира и службеника НДХ, а Италијанима 615 Мусолинијевих војника, подофицира и официра.

ТИТОВУ делегацију у овим суперповерљивим разговорима с Немцима и представницима НДХ, организованим у Горњем Вакуфу, сачињавали су члан Политбироа ЦК КПЈ Милован Ђилас, командант Прве пролетерске дивизије Коча Поповић и водећи партизански обавештајац Владимир Велебит, а поред Хитлерових изасланика, преговорима о примирју повремено је присуствовао и Павелићев изасланик, инспектор Чермак. Немци су разговорима придавали толики значај да је због њих у забит Горњи Вакуф долетео чак и генерал Александар фон Лер, који је 6. априла 1941. командовао немачким разарањем Београда.

Убеђујући присутне у своје искрене намере, Титови емисари су изјавили да се НОВЈ „не бори против хрватске државе (НДХ) и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника“. Прецизирали су да су се партизани борили против Немаца „само када су нас немачке снаге нападале“.

ПРЕКО својих емисара, Тито је хитлеровцима понудио и отворену колаборацију:

– Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања (на Јадранско море).

– Молимо да се све ово држи у тајности.

Кад су се уверили у озбиљност Титових намера, Немци су предложили да се преговори подигну на виши ниво. Тито је то прихватио, па су Ђиласа и Велебита авионом пребацили у Загреб, на вишедневне разговоре с Хитлеровим послаником у НДХ Зигфридом Кашеом и с нацистичким генералом Глезом фон Хорстенауом.

У разговорима уприличеним крајем марта 1943, уз присуство италијанских и усташких представника, Титови преговарачи су рекли да Титова војска „нема више никаквог повода да се бори против немачке војске, нити да наноси штете немачким интересима у читавој земљи“. И да је „спремна да без икаквих противуслуга“ обустави непријатељства у Славонији и источној Босни.

АУТОМАТСКИ, то је значило обуставу непријатељстава не само према Немцима, већ и према НДХ, јер су обе ове области биле у саставу НДХ.

Да би доказао да мисли озбиљно, Тито је 29. марта свом партијском поверенику за Босну и Херцеговину, Србину Иси Јовановићу, наредио да се партизани источне Босне „не сукобљавају с Немцима“ и да против њих „не предузимају ма какве акције“, већ да се боре само против „четника Драже Михаиловића“.

Пре него што га је у пратњи једног немачког официра предао шефу комуниста БиХ, Велебит је са овим Титовим наређењем упознао официре Обавештајног одељења 718. немачке дивизије у Сарајеву!

Претпоследњег мартовског дана 1943. Тито је и Штабу босанског корпуса, најјаче своје јединице у БиХ, наредио да не сме „правити никакве акције“ не само против Немаца, већ ни против домобрана и усташа НДХ. И да „сву своју борбу употреби против четника“, а да се боре против усташа само уколико их нападну.

У ИСТО време, Коча Поповић је једној својој бригади наредио да се „нипошто не сукобљава с немачким трупама“, а петнаестак дана касније Тито је Поповићу јавио да се и даље „ни по коју цијену“ не упушта у борбу с Немцима.

Тих дана Тито је партизанским формацијама у Славонији наложио да својим диверзантским групама „с мјеста нареде да не врше диверзије на пругама, а особито не на прузи Београд-Загреб“.

То је одговарало Немцима због слања војске и оружја на совјетски фронт, а усташама због заштите њихових логора у Јасеновцу и Старој Градишки.

Тек 23. маја 1943, Тито је својим јединицама у Славонији дозволио да могу поново да врше диверзије на прузи Београд-Загреб.

ТАКТИЗИРАЊА у борби против усташа било је и годину раније, када је Тито партизанима у источној Босни наредио да због обрачуна с Михаиловићем „избегавају борбу са усташама“.

Чак и септембра 1943, пола године после преговора у Горњем Вакуфу и Загребу, Тито је главном штабу својих снага у Хрватској поручивао:

– Неке јаче борбе с Нијемцима избјегавати док не дође до јаче деморализације код њих.

То је аутоматски значило и да његове снаге у Хрватској обуставе непријатељства и према 39.000 Хрвата добровољаца који су као борци 330, 373. и једне Хитлерове СС дивизије носили немачке униформе.

СРБИ СТУБ АНТИФАШИЗМА У ХРВАТСКОЈ

Колико су Титови позиви Хрватима да се најпре боре против четника, а тек потом против усташа и окупатора шириле грађански рат међу Србима у Хрватској, а ишли наруку и усташама, показује и национална структура партизана у Хрватској.

Крајем 1941. међу Титовим партизанима у Хрватској налазило се 5.400 Срба, а само 800 Хрвата, а у оружаним снагама НДХ, Хрвата је било две стотине пута више него у партизанима! Kрајем 1942, међу партизанима је било 15.100 Срба, а 5.280 Хрвата, a крајем лета 1943, пред капитулацију Италије, однос је био 19.500 Срба и 10.500 Хрвата. И крајем 1943, кад је Тито маштао да би, после масовног преласка домобрана на његову страну, „проценат Хрвата у нашим јединицама у Хрватској могао ускоро надмашити Србе“, Срба је међу партизанима било знатно више него Хрвата. Однос се променио тек крајем 1944, после савезничког искрцавања у Нормандију, када је у Титовој војсци у Хрватској било 73.327 Хрвата, а Срба 34.753, али пошто су Срби тада представљали тек шестину становништва Хрватске, онда је њихово учешће и даље било неколико пута веће од хрватског.

У Босни и Херцеговини, Срби су и пред крај рата, у пролеће 1944, чинили „огромну већину партизана“ у односу на Хрвате и муслимане заједно.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Тито и Јасеновац (1): Ћутање о логору смрти

Тито и Јасеновац (2): Демонски церек џелата

Тито и Јасеновац (3): Спокојство Вукашина од Клепаца

Тито и Јасеновац (4): Два ордена за покрштавање Срба

Тито и Јасеновац (5): Убиство митрополита и три епископа

Тито и Јасеновац (7): Немци против усташких злочина

Тито и Јасеновац (8): Узалудне наде логораша

Тито и Јасеновац (9): И усташе ослобађају Србију

Тито и Јасеновац (10): Ревизија историје почела у Глини

Тито и Јасеновац (11): Најтужнија страница геноцида