„Pacovi“ Sv. Jeronima

U prostranom vatikanskom zdanju večnog grada, zavod Sv. Jeronima najhrvatskiji je od svih instituta. Kraljevina Jugoslavija nije žalila ni truda ni novca, da ta institucija ukrašena njenim grbom kao naučno-istraživačka, reprezentuje novu zajedničku državu.

Iako je Vatikan sve vreme rata 1941.- 45. nominalno imao diplomatske odnose sa jugosloven skom vladom u Londonu, niko nije prstom mrdnuo, kada je na zgradi Sv. Jeronima osvanula fašistička šahovnica, za koju odmah rekoše da je „povjiestni hrvatski grb“!

Čim usledi kapitulacija fašističke Italije, počeše prve pripreme za zbrinjavanje fašista Evrope, pa se pod budnim vatikanskim pogledom nađe i njeno čedo, NDH.

Vlada u Zagrebu imenovala je za „savetnika“ pri SV. Stolici sveštenika Krunoslava Draganovića, rektora zagrebačke RKC bogoslovije, te on posle detaljnih razgovora sa blaženim Alojzijem Stepincem, metropolitom Zagrebačkim i cele NDH, krenu u svoju delikatnu misiju.

Krunoslava službeno prima državni podsekretar Đovani Batista Montije (potonji papa Pavle VI), uskoro dobiva i saglasnost pape Pija XII, da se službeno useli u zavod Sv. Jeronima, dok Vatikan i dalje održava diplomatske odnose sa jugoslovenskom vladom u Londonu. (napomena – iskrena katolička „neobaveštenost“ na delu!)

Istovremeno je Draganović i službeni predstavnik „Crvenog križa NDH“, te je u toj funkciji već organizovao posetu „međunarodne delegacije Crvenog krsta“ u logor Jasenovac, kako bi se zaustavila kampanja jugoslovenske vlade, o hrvatskom genocidu.

Draganović je uz pomoć vatikanskih činovnika uspeo da iz Zagreba u zavod prebaci 500 kilograma zlata, kao deo opljačkanog srpskog i jevrejskog bogatstva. Zato će ga u Vatikanu odmah prozvati „zlatni“, ne mareći uopšte za poreklo toga zlata!

Vredno je prionuo na posao, i uskoro je stvorena kolonija budućih „humanitaraca“ za spasavanje istaknutih zločinaca, od suda i zaslužene kazne.

Upoznati sa ovim aktivnostima, Britanci i Amerikanci u maju 1945. godine otvaraju granicu okupacione zone u Austriji, i omogućavaju da oko 100 000 hrvatskih fašističkih vojnika i raznih dužnosnika dospe do sabirnih logora, a među njima i poglavnik NDH Ante Pavelić.

Pod maskom „funkcionera Crvenog krsta“ ali i „dušobrižnika RKC“, snabdeven američkim dozvolama, Krunoslav Draganović slobodno krstari ovim logorima i sakuplja istaknute hrvatske fašiste koji su na jugoslovenskim potražnim listama, zbog organizovanja genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, u NDH.

Amerikanci i Britanci suočeni su sa zahtevom sovjetske okupacione komande, da iz sabirnih centara u Austriji i Italiji pošalju mnogobrojne nemačke i kolaboracione zločince, istaknute stručnjake u zločinačkim eksperimentima nad sovjetskim internircima i zarobljenicima. Dostavljeni su njihovi identifikacioni podaci i sabirni centri u kojima se nalaze. Zato komanda USFA (okupacine trupe) dogovara sa vatikanskim komitetom „humanitaraca“ koje koordiniše biskup Alojz Hudal (duhovni vođa nemačke zajednice u Italiji, rektor Teutonskog instituta pri crkvi Sv.Marije u Rimu), da Vatikan zbrine sve koji su ugroženi.

Vatikan je pristao da prihvati sve one koje kao prioritet sami Amerikanci i Englezi dopreme do njihovog prihvatnog centra, i tako iz sabirnih centara nestaju upravo ona lica sa sovjetskih potražnih lista.

Znajući za već razvijenu aktivnost Draganovića, Hudal se oslanja na njegove veze i stvorene saradničke centre. Tako Vatikan postaje sigurna fašistička kuća, a Draganović jedan od ključnih aktera u ovoj delikatnoj operaciji. Draganović je uspešno prebacio sedamdeset istaknutih zločinaca, nacističkih saradnika iz Sovjetskog Saveza, ali i deo komande kolaboracionističke armije generala Vlasova!

Dogovoreno je, Amerilanci i Englezi da „žmure“ za one fašiste koji iz sabirnih centara stižu u RKC samostane kao sigurne kuće, a Draganović će organizovati njihovo dalje „iseljenje“ u Južnu Ameriku.

Tadašnji ambasador Jugoslavije u Londonu Ljubo Leontić, još u julu 1945. godine službeno obaveštava britanski Forin ofis da se Ante Pavelić nalazi u sabirnom centru u zoni britanske armije, a već u avgustu te godine daje dodatnu preciznu informaciju, da je Pavelić u Klagenfurtu!

Hudal je osmislio „pacovsku liniju“, koja je tako funkcionisala da vatikanska kancelarija za izbeglice izda uverenje „beguncu“, sa kojim od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta dobije izbeglički pasoš („Nansenov pasoš“).

Taj se pasoš potom koristio za izdavanje vize pri ulasku, u unapred dogovorenu državu.

Ovim kanalima istaknuti nacistički naučnici dospeli su u SAD, a članovi njihovih porodica pridružiće im se u američkoj operaciji nazvanoj „Spajalica“!

Da sakriju ove aktivnosti Vatikana, američki i britanski stručnjaci za dezinformacije lansirali su uspešnu priču o postojanju nacističke organizacije „ODESSA“, koja samo organizovano prebacuje istaknute naciste iz same Nemačke!

Čak je i Simon Vizental poverovao u ovu priču, i bio saradnik na scenariju istoimenog filma, rađenog po knjizi Frederika Forsajta.

Tek će radovi Loftusa i Aronsa, otkriti svu prljavštinu Vatikana i službene politike SAD i UK u zbrinjavanju nacista i evropskih fašista, koji odmah počeše da rade na projektu budućeg obračuna sa Sovjetskim Savezom, tačnije, danas sa Rusijom.

Primer Ante Pavelića, vidno otkriva sav cinizam u navodnoj „potrazi“ za tim monstrumom.

Tadašnji ambasador Jugoslavije u Londonu Ljubo Leontić, još u julu 1945. godine službeno obaveštava britanski Forin ofis da se Ante Pavelić nalazi u sabirnom centru u zoni britanske armije, a već u avgustu te godine daje dodatnu preciznu informaciju, da je Pavelić u Klagenfurtu!

U odgovoru britanskog Forin ofisa, tvrdi se da ga oni ne drže u sabirnom centru već da imaju saznanje da je u rukama Amerikanaca, u Salcburgu!

Upoznat sa ovim saznanjem, Draganović u međuvremenu završava smeštaj u vatikanskoj letnjoj rezidenciji Kastelgandolfo u okolini Rima, gde će Pavelić biti sve do 1947. godine kada spokojno odlazi u Argentinu, pasošem te države.

Brojne su knjige napisane o tim pacovskim kanalima, pisci su razne teorije elaborirali, ali nijedan redak niko ne napisa o notornoj činjenici da je zlatom opljačkanim od Srba i Jevreja u NDH, zapravo finansirana kampanja zbrinjavanja evropskih zločinaca, u organizaciji Vatikana kao sigurne kuće.

Utamanjeni u fašističkim hrvatskim logorima, mrtvi vlasnici posle sloma fašizma nisu mogli potraživati svoje zlato, koje je delom završilo u trezorima Švajcarske banke (više od 2400 kilograma zlata i dragocenosti), a deo u Vatikanu (500 kilograma zlata).

Vlatko Maček, predsednik HSS, krećući 6. maja 45. u emigraciju u koloni sa Pavelićem, poneće i sam 2000 zlatnika otetih od Srba i Jevreja, da usput troškari, dok zagovara obnovu nezavisne Hrvatske, kod britanskih i američkih demokrata.

Kada je 1946. godine, u franjevačkom samostanu na Kaptolu (Zagreb), u središtu RKC otkriveno 36 sanduka sa opljačkanim zlatom i dragocenostima, upućeni tvrde da je zlatna maršalska zvezda bravara Josipa, ukrašena dragim kamenjem, odmah bila poklon Zagrebačke nadbiskupije, samo da se ne širi skandal!

Napor Mačeka i vajara Meštrovića biće krunisan stvaranjem Hrvatskog odbora u emigraciji, koji uz pomoć RKC uspeva da okupi radnu grupu za razbijanje zajedničke države Jugoslavije. Činili su je pojedinci iz Matice Hrvatske, Hrvatskog književnog lista, Leksikografskog zavoda u Zagrebu i Saveza komunista Hrvatske.

Prvi uspeh im je poznati „brionski plenum“ kao početak „demokratizacije države“, a već posle nekoliko meseci događa se i spektakularni povratak sveštenika Krunoslava Draganovića u Jugoslaviju.

Umesto zatvora, ratni zločinac je mirno nastavio da obavlja posao predavača u sarajevskom „sjemeništu“ (RKC srednja verska škola) smeštenom u nadbiskupiji Vrhbosanskoj, tu gde je još 1900. godine udaren temelj hrvatskog klerikalizma, koji je i iznedrio ustaše, kao najmonstruoznije zločince u Evropi!

Recikliranje vatikanskog projekta „lijepe naše“ počelo je kao mlinovi gospodnji, sporo ali temeljito, dok je proces borbe protiv „velikosrpskog hegemonizma“ u avnojevskoj Jugoslaviji uzimao sve vidljivijeg maha.

O srpskom i jevrejskom zlatu bilo je zabranjeno i pitati, a kamo li pisati!

Napomena: izraz „pacovska linija“ nastao je u vreme jedrenjaka, jer su do vrha jarbola vodile pletene lestvice po kojima su se pri brodolomu uporno penjali pacovi. Vrh jarbola najčešće je poslednji tonuo.

Autor: Vladimir Frolov – CEOPOM ISTINA

Vezane vijesti:

Molitva na grobu blaženog Alojzija

Titove igre oko Pavelića: Poglavniku nije suđeno ni u odsustvu

Krunoslav Draganović ili velika komunistička tajna