Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Оживљавање гркокатолика

Датум објаве: уторак, 12 априла, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Ко је и због чега дао налог теренским активистима актуелног пописа у Хрватској да Србе из православља преводе у гркокатолике и у каквој је то вези са процесом који се у 19. веку одвијао у Далмацији

Семе хрватске мржње према Србима изнето је из католичке цркве. Знам да ова констатација звучи тврдо, али докази који се у њену корист могу принети још су тврђи. Имао сам непуних тридесет година живота иза себе када ми је један пензионисани дипломата, Хрват из Далмације, у разговору вођеном крајем осамдесетих, у кафани загребачког хотела „Дубровник“, дословно изговорио реченицу са почетка овог текста. Тај човек одавно није жив, али ћу његово име и презиме прећутати из обзира према његовим потомцима који и данас живе у Загребу и могли би да имају неугодности. Разговор који спомињем вођен је у атмосфери „нека ово остане међу нама“.

ЦРКВА У ХРВАТА
Дипломата је често навраћао у загребачко дописништво „Политике“ где сам тада радио и знао је да остане сатима често нас (Радоја Арсенића и мене из „Политике“ и Миодрага Ђурића и Рајка Вујатовића из „Експреса“) задржавајући причама о глобалној светској политици коју је изванредно познавао. Избегавао је домаће теме, али како су српско-хрватски односи већ улазили у напету фазу, а о прошлости се говорило све чешће и све отвореније, тако је и овај времешни господин почео да износи мишљења о личностима и догађајима око нас. Разуме се да у том животном добу, са недовољним образовањем из историје српско-хрватских односа, нисам у потпуности схватао суштину изговорених речи нашег повременог, добронамерног и југословенством заувек задојеног госта.
„Не знам како ће све ово завршити, али господо запамтите зло у хрватском народу изашло је из католичке цркве, тамо се враћало и сакривало и отуда ће опет изаћи“, рекао нам је у једном од последњих разговора. Много година касније, када су ми животно искуство и у међувремену прочитане књиге употпунили српско-хрватску слагалицу, схватио сам о чему је човек говорио.
Тај ледени полумрак високих катедрала, скровитих самостана и семеништа у којима су фратри припремали младе „божије посланике“, изнедрили су (да се не враћамо у дубљу прошлост) и Анту Старчевића, човека који је гајио и развијао мржњу према Србима гору од оне коју је Хитлер имао према Јеврејима. Старчевић је у осамнаестој години живота отишао у једно католичко семениште у Сењу. Његов најближи сарадник и политички истомишљеник Еуген Кватерник, такође је прошао кроз семеништа, а завршио је студије теологије.
Штросмајер је био католички бискуп, а своју политичку делатност усмерену наводно према уједињењу Јужних Словена заснивао је на „учењу“ да Срби представљају највећу опасност за Хрвате и да њих (Србе) због тога треба превести најпре на Унију, а потом на католичанство, па у Хрвате.
А сада обратите пажњу: Оснивач система концентрационог логора Јасеновац Вјекослав Макс Лубурић завршио је католичку гимназију; први управник логора Мирослав Филиповић био је католички поп, а још двојица управника Јасеновца, Љубо Милош и Андрија Артуковић, прво образовање стекли су у фрањевачким гимназијама. Артуковић је чак студирао у католичком самостану на Широком Бријегу.
Ових дана, када смо већ помислили да се „црква у Хрвата“ бар привремено повукла из политике, те да ће хрватска настојања око уласка у Европску унију на дуже време неутралисати или бар на најмању могућу меру свести антисрпство у Хрватској, зло се опет појавило. Сада у лику радника на терену, пописивача.
Наиме, у Хрватској је првог априла почео попис становништва. Срби страхују од резултата пописа и очекују да буду сведени на потпуно занемариву групацију, испод она три процента о којима је Туђман сањао. Нестрпљиви да причекају окончање процеса асимилације, условљеног друштвеним уређењем у којем ниси равноправан ако ниси Хрват и католик, а жељни да за свога живота виде Хрватску без Срба, представници зла обновили су скоро заборављену формулу којом је католичка црква у прошлости Србе православце претапала у гркокатолике. Знате, наравно, ко су гркокатолици. Писао сам о њима на овом месту, пре неколико бројева, кроз пример Жумберка.

ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА
Већ првога дана пописа у околини Бенковца, Ријеке и Биограда на мору забележени су случајеви да пописивач одбија да код Срба упише верску одредницу – православац, тражећи од особе са којом разговара да се изјасни као гркокатолик.
Вратимо се у блиску прошлост, у октобар 2009. године. Важно је. Осамнаестог дана тог месеца, у селу Кричке – Далматинска Загора, општина Дрниш – појавио се човек у свештеничкој мантији, праћен групом ходочасника, кога би, судећи по одори, бради, свештеничком знамењу, могли да сврстамо у православне свештенике. И ту би погрешили. Човек јесте свештено лице, неодољиво подсећа на православног попа, али није православни. Гркокатолик је.
У овом случају радило се о бискупу крижевачком и владики гркокатолика у Хрватској, монсињору Николи Кекићу. Њега је пратио повереник за гркокатолике Далмације протојереј Милан Стипић, али и неколико католичких попова. За сваки случај. Први пут, после стотину година, у селу Кричке појавио се бискуп гркокатолика. Зашто? Због обнове тамошње гркокатоличке цркве, али не само због тога, наравно.
Село Кричке, уз суседне Баљке, тридесетих година 19. века било је место снажног, жестоког и неравноправног судара католичке и православне цркве. Свесни да тадашње Србе дрнишког и книнског краја ипак неће успети да преведу из православља у католичанство, као што су планирали, те да их тако претопе из Срба у Хрвате, мозгови католичке цркве доносе одлуку да примене принципе Уније и искористе повољне друштвене околности – сиромаштво, глад, тешку борбу за преживљавање – како би што већи број Срба из православља превукли у „вјеру царску“, али кроз мекшу форму, међуфазу звану гркокатолицизам. Православцима који то прихвате остаје у црквено-обредном смислу све по старом, али са признањем папе као апсолутног духовног и верског вође и потпуним одвајањем од Српске православне цркве.
Као наручена реализаторима горње идеје наруку је ишла тадашња ситуација у којој су се нашли свештеници Српске православне цркве у Кричкама и Баљцима, Петар Кричка и Марко Бусовић. Првом је умрла супруга, а он је наставио да живи са једном женом која му је помагала у кући. Дотична је остала у другом стању, што су тамошњи Срби сматрали крајњим неморалом и затражили од надлежне црквене инстанце да нешто предузме.
И поп у Баљцима Марко Бусовић био је прилично слободног морала. Он се, као пропали трговац из Шибеника, замонашио у манастиру Крка и потом добио парохију у Баљцима. Ту га је редовно посећивала једна мештанка склона разним несташлуцима. И Срби у Баљцима побунише се против свог свештеника, тражили су да се понаша другачије, али овај није марио. На упозорења и опомене нису реаговали ни Кричка, ни Бусовић, па је ствар дошла до епископа Рајачића, али и до аустријског гувернера у Далмацији Венцеслава Лилијенберга, познатог по крајње непријатељском понашању према православцима. О свему овоме најбоље сведочи незаобилазно дело епископа Никодима Милаша „Православна Далмација“.
Рајачић је у целом случају био врло тактичан, давао је двојици развратних попова неколико шанси да се поправе, али без успеха. Кричка и Бусовић одлазе у Сплит, код бискупа Миочића, и тамо приступају Унији, односно постају гркокатолици. Желели су да буду чисти католици, али им је Миочић у договору са Лилијенбергом саветовао гркокатоличку верску форму, полазећи од претпоставке да ће на тај начин, повратком у Кричке и Баљке, моћи да привуку значајан број Срба.
Са бисагама пуним новца попови се враћају у своја села, подмићују сиромашне сељаке, обећавају им повластице пред порезницима и судовима и бележе приличан успех. Већ 1833. године, само дванаест месеци после појаве унијатства у Далмацији, у Кричкама је било 95, у Баљцима 35, а у граду Дрнишу 14 унијата. Кроз време се тај број повећавао, па је 1875. године жупа у Кричкама имала 320 унијата, она у Баљцима 278, у Врлици 86 гркокатолика.

СРБИ ИЗ БАЉАКА
Почетак двадесетог века гркокатолици дрнишког краја дочекују у малом броју; било их је свега 95. Стварањем државе СХС унијати губе подршку коју су имали из Ватикана и Беча и додатно се топе, а са Другим светским ратом нестају. Значајан број гркокатолика са овог подручја вратио се у окриље Српске православне цркве, али су неки постали чисти католици и жестоки Хрвати. Последњи унијатски свештеник у Далмацији био је Јанко Хераковић, рођен у Жумберку. Његов рођени брат Никола постављен је за усташког начелника општине Дрниш, већ у априлу 1941. године.
Шта се догодило са Кричком и Бусовићем. Овог првог убио је неки Јован Кашић, из Житнића, такође гркокатолик, због неиспуњених обећања, а то убиство аустријска власт је искористила као повод и ухапсила више угледних Срба тога краја, међу њима и неколико свештеника СПЦ. Никоме од њих није доказано саучесништво у ликвидацији Петра Кричке. Онај Бусовић се на смрт уплашио када је Кричка убијен и побегао је главом без обзира из Баљака. Наводно у Сплит. Унијатске цркве у Кричкама и Баљцима – зване роге, због два торња – подигнуте су 1835. године у организацији државе. Она у Кричкама је у Другом светском рату готово срушена, док је црква у Баљцима у много бољем стању.
Био сам тамо неколико месеци пре споменутих Кекића и Стипића. Село је било пусто и разрушено. Срби из Баљака расељени су после „Олује“ широм света и никада се неће вратити. Па чему онда, питате се, обнављање тих цркава? Одговор знају они који су пописивачима „сугерисали“ да преосталим Србима у Далмацији уместо „православци“ напишу „гркокатолици“. Опака је то работа. Зло не мирује.

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top