Освета Марка Бошковића

Оно што усташким покољима у ливањском краjу даjе посебну тежину и трагичност jесте чињеница да jе међу жртвама било понаjвише дjеце. Многе породице су затрвене до посљедњег изданка, а у онима у коjима jе неко од родитеља и успио неким чудом да се спаси, обично се враћао у празан дом.

Сви они коjи су послиjе свега ипак смогли снаге да изнова заложе угашена огњишта, да изнова свиjу породична гниjезда, обично су, из велике туге и жеље да изгубљеноj дjеци барем име не погине, а можда и из неког очаjничког пркоса и ината, спомињали и понављали имена погинулих. Тако су дjеца коjа су се касниjе рађала по правилу добиjала имена оних коjа су страдала од усташке руке.
По томе jе посебно занимљив случаj Петра — Пепана Вуjановића из Челебића.
Петра су са осталим мушкарцима из села бацили уочи Огњене Мариjе у jаму Бикушу. И он jе, међутим, био jедан од срећника коjи су се зауставили на првоj полици и потом успjели да се неопажено извуку из jаме.

Ниjе се, на жалост, ни он као ни други имао гдjе вратити — кућа jе била  пуста студена пећина. Сва фамилиjа му поклана — супруга, три сина и три ћерке.
Страшне ране, наравно, никада ниjе преболовао, али jе живот ипак чинио своjе — живи мораjу да живе. Петар се поново оженио и опет добио три сина и три ћерке, чак и истим оним редом како су му се рађала и дjеца коjу jе изгубио.

Или, Илиjа Црногорац, звани Слава. Убили су му браћу, маjку, супругу Милку и ћерке Даницу и Росу. И он се касниjе поново оженио и прво добио двиjе ћерке коjима jе опет дао имена Даница и Роса, док jе сину дао име по брату Душану, а неспоменут jе остао само брат му Васо коjега су усташе заклале у ливањскоj болници.
Обичаj да се дjеци рођеноj послиjе покоља даjу имена оних коjи су страдали у покољима, представљао jе своjеврсну освету страдалника, њихов инат и доказивање да их jош има, да су jачи од сваког зла.
Тако се ни Милица Ерцег, звана Галка, коjа jе преживjела пакао jаме у Равном Доцу, кад jе послиjе родила сина, ни часа ниjе двоумила да му да име Илиjа по сину jединцу коjи jоj jе остао у jами, баш као ни многи други коjи су имали срећу и наваку да преживе и умакну испод усташке руке и смогли снаге да поново заснуjу породицу и добиjу пород.

Прича о Марку Бошковићу, званом Маркица, из Доњих Руjана,ипак, надмашуjе све остале примjере.
И он jе успио да стисне срце, да надвлада страшну судбину, да преболи трагедиjу коjа га jе задесила и животом се освети крвницима.
Марко Бошковић, jединац међу три сестре, добрано jе осjетио све страхоте рата jош у младости када се као силом мобилисани аустроугарски воjник у Првом свjетском рату нашао на ратишту у Тиролу, гдjе jе пуних пет година крварио и туговао за родним краjем, за младом супругом и синчићем, за родитељима и сестрама. Кад се послиjе пет година, пошто су његови наjмилиjи већ били изгубили сваку наду да jе жив, jедне ноћи коначно вратио кући и као странац упитао да ли може коначити, примили су га на конак али га ниjесу одмах препознали.

Тек у неко доба његовоj маjци, подстакнутоj ваљда пробуђеним маjчинским инстиктом, незнанац се учинио однекуд познат па jе тихо дошапнула мужу:
– Тодоре, весела ти маjка, па оваj исти ки наш Маркица…!
Весељу послиjе ниjе било краjа.  Брзо се сjазила сва броjна родбина Бошковића и живот кренуо  испочетка.
Марко jе прво био ожењен Аницом Црногорац и са њом изродио синове Воjислава, Божидара, Тодора и Вељка.
Радост, нажалост, ниjе дуго потраjала. Аница се разбољела и умрла, па jе Марко, поред четворо сирочади, морао поново да тражи брачну срећу. Оженио се Мариjом Коњикушић. И са њом jе добио jош четворо дjеце — синове Бранка, Богољуба и Мирка и ћерку Ружицу.

Уочи самог Другог свjетског рата, наjстариjи син Воjислав jе кренуо у Њемачку на рад, камо су тада одлазили и многи други његови млади земљаци, жељни зараде и занесени причама о бољем животу.
Почео jе рат. Кренули расколи и мржње. Једног дана, уочи самих усташких покоља, Марка, коjи jе имао изузетан углед и међу Србима и међу Хрватима, призвао jе комшиjа, Хрват Мате Јурета, иначе таборник у Доњим Руjанима. Рекао му jе да се зло спрема и да се Србима рђаво пише:
— Маркица, спасаваj главу, не могу ти помоћи, пита се Нико Перић, емигрант, он jе сад сила и власт…

Марко jе, изгледа, био и у неком сродству са Јуретом, а и мимо тога су се држали приjатељски и комшиjски. Схватио jе каква му опасност приjети, али ни у сну ниjе помислио да би неко могао дићи руку на његову породицу, да jе дошао црни дан кад и дjеца постаjу кривци само зато што су српска.

По Јуретином савjету и упозорењу, неопажено се склонио у планину, али су крвници, кад њега ниjесу затекли код куће, повели његове синове Божидара и Тодора, тек пристасале, такорећи jош голобраде младиће и постриjељали их у Прологу са осталим мушкарцима  из Руjана.

Сjутрадан су се повратили и повели и супругу  му Мариjу са остало петоро дjеце. Сви су завршили у jами Равни долац…

Кад су покољи престали и Италиjани преузели власт од усташа,  Марко се вратио из планине и умjесто дома коjи jе до скоро испуњавало весеље осморо дjеце, затекао ледену вучjу jаму …
У опустjелоj  и опљачканоj кући нашао jе  само гусле — њих крвници због нечег ниjесу пониjели. Иако, кажу, никада раниjе ниjе пjевао уз гусле, Марко jе почео уз струне тог древног, витешког инструмента по цио дан да извиjа неку жаловиту пjесму-тужбалицу и тако лиjечи жестоке ране и блажи голему тугу.
Мало потом из Њемачке jе некако добjежао његов наjстариjи син Воjислав. Радио у Минхену заjедно са Богданом Стоjићем, стариjим братом Глише Стоjића, jединог мушкарца коjи jе преживио  пакао jаме Равни Долац. Глиша jе, изгледа, некако успио да протури брату писмо и jави му о страшном покољу у Руjанима, да jе, поред осталих, страдала и сва Воjислављева породица, сем сестре му од стрица Данице.

Иако jе туберкулоза већ била добрано начела његов млади организам, кренуо jе да се кроз ратним пламеном захваћену Европу пробиjа ка Динари. Шта jе на том стравичном путу све доживио и преживио, несрећни младић jе однио у гроб, jер када jе у пустоj кући затекао само оца и када су потврђени црни гласови коjи су до њега допрли у Њемачкоj, легао у постељу и послиjе мjесец и по дана боловања и туговања, свиснуо, дозиваjући мртву браћу и сестрицу.

По селу се послиjе почело говоркати да jе Марко Бошковић сметнуо с ума кад jе, послиjе смрти наjстариjег сина, наставио да jадикуjе уз струне гусала. А он jе премишљао шта да чини: да ли да дигне руку на себе и муке прекрати, или да се почне светити крвницима и ране лиjечити њиховом крвљу. А добро jе знао ко му jе фамилиjу побио и кућу раскућио – да су све то учиниле његове комшиjе Хрвати коjи су му се до jуче заклињали у приjатељство и добронамjерност.

Једног дана се изненада пренуо и схватио да му неће бити лакше и да изгубљену срећу и фамилиjу не може повратити циjело село да спали и са земљом сравни, све крвнике и сво њихово потомство на jедан метак да наврзе – да се ипак не посвети онаj ко се тако свети. Окачио jе гусле о клин, високо уздигао чело и кренуо да се свети, али не смрћу и убиjањем него животом.

У селу jе била остала млада удовица Анђа Кисо (иначе родом од Мрвића из Прова), чиjег су супруга Марка такође убиле усташе. Имала jе троjе сирочади, три ћерке — Стану, Марту и Љепосаву. Марко jоj jе предложио да се са дjецом пресели у његову кућу…
Тако jе у кући Марка Бошковића, оjађеног мученика коjи jе био већ на прагу шездесете године, поново букнуо живот. Марко jе са Анђом изродио шесторо дjеце, пет синова и ћерку, и свима дао имена дjеце коjу jе изгубио у покољима. Сину коjем jе дао име Воjислав, нажалост, ниjе се дало да поживи, умро 1949. године…

*   *   *

Марко Бошковић jе поживио осамдесет и седам година, све до 1975. Дочекао да му стасаjу дjеца и види им срећу, али их jе до потоњег дана учио да се зло злом не враћа, да се мртве главе свете новим, живим главама.  Иако већ опхрван  болешћу и старошћу, на Светог Николу те 1975. устао jе из постеље  као наjздравиjи и са троjицом синова коjи су тада радили у иностранству и били дошли да га обиђу, искапио бокал од пола литра вина. Имао jе само jедну жељу – да вjечно почива у Руjанима, у гробу са првом супругом Аницом и наjстариjим сином Воjиславом. Аманет му jе испуњен. Синови су над његовом главом подигли лиjеп и симболичан споменик, али  усташе   ни мртвом Марку Бошковићу ниjесу дале мира – сем што су разорили његову  кућу у Руjанима, неко jе  у ратном вртлогу 1992 – 93. године  оскрнавио и његов споменик и поломио надгробник, као да jе било мало сво зло коjе су му за живота причинили…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – НАСЛОВИ – 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци