Оскрвњивање Јасеновца

Неке од једночинки нових власти изазивају несуспрежљив нагон за повраћањем, попут најаве одласка новог министра културе Златка Хасанбеговића у Јасеновац. Појављивање министра с неокајаном усташком капом у Јасеновцу очито је у функцији отварања потпуно друкчије перспективе гледања на жртве тог логора.

Када се прије неколико година појавио „нови ХДЗ“ збиља је у тренутку постало јасно да су неки стари стандарди и обичаји бачени у ропотарницу повијести. Никада дотад нису с овако високих катова политике стизале изјаве да су СДП и коалицијски партнери „ненародна“ и „нехрватска“ власт, а да је коалирање са Србима хрватска „срамота“ која се више не смије поновити. Али, није само то. Појавила се и нека нова естетика политике, у којој се види свјесно, намјерно продуцирање политичке ружноће и њено колпортирање кроз прецизне и јасне једночинке.

Хасанбеговић неће  оспорити постојеће чињенице о Јасеновцу, што јасно слиједи из изнуђених критичких изјава о усташком режиму које је у међувремену дао, али неће их ни потврдити. Тај посјет је у функцији што хитније нормализације ненормалног

На предсједничку инаугурацију позвана је и група нарко-дилера, толерираних мафијаша и ратни злочинаца. Томислав Карамарко и Колинда Грабар-Китаровић одлазе у емисије Велимира Бујанца. На првој сједници Сабора Жељко Реинер најављује да ће му бити враћено име из НДХ, када су Жидови били практички истријебљени. У национални парламент улазе Жељко Гласновић и Стево Цулеј. Бранка Шепаровић доноси поклон-торту у облику Пељешког моста. Тихомир Дујмовић и Вишња Старешина улазе у колумнистичку репрезентацију Слободне Далмације.

Отпрве је јасно да су ове једночинке прорачунато циљане на то да боду очи, а, што се мене тиче, богами и да агресивно дјелују на слузокожу желуца. Отворено ћу рећи да не баш све, али неке од њих изазивају несуспрежљив нагон за повраћањем, а ту убрајам и најаву одласка новог министра културе Златка Хасанбеговића у Јасеновац. Догодило се то само неколико дана након што је објављена фотографија из деведесетих на којој се министар безбрижно покрио усташком капом, уз промашено измотавање да је то уствари ХОС-ова капа, јер и на једној и другој је исти, усташки грб.

Да, за то треба имати желудац од рострфраја. Министар који се у зрелој младости китио усташким знаковљем, а уз сва паламуђења и вађења на студентску доб није се од тога до данас оградио, одлази у усташки логор смрти. Баш онај који је чинио злочиначку кичму НДХ, и баш сада када се тој НДХ налази толико тобожњих олакотних околности да је то први пут пало испод пушкомета практичне рехабилитације. Човјек не зна с чиме би то успоредио, јер никада се није догодило да, рецимо, њемачки новонацисти обилазе из ината Аушвиц, или да неки имагинарни заљубљеници у црвени терор шаљу пркосне депутације на Блајбург.

Постићи ће се ефект празне плоче, у коју нова власт може у сваком тренутку уписати што жели и како жели

Дакле, то се може успоредити само с невиђеним и несхватљивим. Да ствар буде чудачкија и гротескнија, Хасанбеговић је био дио службеног церемонијала блајбуршких комеморација од деведесетих наовамо. У Јасеновац наравно није одлазио, јер се ондје, како је сасвим недавно објаснио, не комеморирају жртве него се носталгично уздише за Југославијом. Наравно да се одмах поставља питање, а што да те носталгије стварно и има, па јасеновачки логораши у Југославији не би доживјели судбину која им се догодила у НДХ и што би онда у уздисању за њом било криво.

Што би, уосталом, било криво и забрањиво и у уздисању за Југославијом опћенито, не постоји закон који би то санкционирао, као што не постоји закон који би прописивао љубав према било којој држави, укључујући Хрватску, поготово под оваквом влашћу. Али, пусти ти то. Ако такав закон не постоји, јер је дебилна и сама помисао да би могао бити донесен, то не значи да се не могу донијети неписана, али зато већ наглас изречена правила јавног понашања. То се и догодило кроз недавну Карамаркову обзнану да је ХДЗ једнако хрватски народ, а то онда значи и једнако Хрватска, што у коначници доноси да је једино он овлаштен изговарати све „истине“ које треба знати, укључујући и ону о Јасеновцу.

Која је то „истина“? Да ли она коју је деведесетих изнијела комисија Вице Вукојевића о неколико стотина убијених у логору на Сави? Или чак ни то више не вриједи него је на снази „истина“ још већих ревизионистичких луђака и бараба који су се у међувремену појавили, а не признају ни толико? То се још не зна, а у крајњој линији није ни важно. Важно је поништити досадашњи систем вриједности и најавити нови, који чак не мора бити ни донесен, као што сигурно неће бити донесен ни „регистар издајника“ ултракраткотрајног министра Мије Црноје.

Али ће се зато постићи ефект празне плоче, у коју нова власт може у сваком тренутку уписати што жели и како жели. Тако је и с овим Хасанбеговићевим одласком у Јасеновац. Неће он тамо оспорити постојеће чињенице о овом логору, што јасно слиједи из изнуђених критичких изјава о усташком режиму које је у међувремену дао. Али, неће их ни потврдити, тај посјет је у функцији што хитније нормализације ненормалног, јер ова власт је на климавим ногама, као што се чини и свим напријед споменутим једночинкама које намјерном, циљаном ружноћом „запишавају“ терен којим се жели овладати.

Хасанбеговић је био дио службеног церемонијала блајбуршких комеморација од деведесетих наовамо. У Јасеновац наравно није одлазио, јер се ондје, како је сасвим недавно објаснио, не комеморирају жртве него се носталгично уздише за Југославијом

Али, тко је нормалан икада рекао да међу њима има разлике, што се, уосталом, ових дана потврдило на још једном примјеру. Када се појавила снимка на којој митрополита Порфирије пјева четничке пјесме, новоусташе су разгорачили очи и толико дрекнули да је неупућен нетко могао помислити да тиме повлаче граничну црту преко које се ни по коју цијену не смије прећи. Али, врага, они су затим организирали демонстрације на којима се урлало „За дом спремни“, и тиме јасно ставили до знања да су исти као они против којих су демонстрирали.

Другим ријечима, ради се о сијамским близанцима, па близаначко мора бити и систематично проказивање новоусташа и новочетника с ове и друге стране. Овај текст је писан с том мотивацијом.

Аутор: Маринко Чулић, Извор: Х-АЛТЕР

Чланак је објављен у склопу пројекта „Владавина права“ који суфинанцира Агенција за електроничке медије (Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија).

Везане вијести:

Министар културе из Павелићевог шињела | Јадовно 1941.

Хасанбеговић се сликао са усташком капом | Јадовно 1941.

Хасанбеговић поновио да је једина истинска победа Хрвата она …