Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Опустјела црква

Протојереј КОСТА СТАНИШИЋ са супругом ДАНИЦОМ такође је завршио као жртва усташких злочина
Протојереј КОСТА СТАНИШИЋ са
супругом ДАНИЦОМ

У низу свједочанстава о усташким злочинима у Ливну и околини, свакако је занимљиво и оно што је записао др Душан Љ. Кашић у својој брошури о српској православној цркви Успенија пресвете Богородице у Ливну. Сем што и он набраја имена истражених породица и наводи списак побијених Срба у Ливну, који је, што је свакако занимљиво, нешто краћи од онога који је оставио непознати већ цитирани „хроничар“, Кашић посебно говори о страдањима свештеника на које су усташе имале посебан пик:

„Остварило се једно од оних несретних времена — пише Кашић о тренутку формирања Независне државе Хрватске и завођења усташке страховладе — за коју је Христос казао: ‘Доћи ће вријеме, кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини’. Зато су се усташе као водећа политичка снага у овој ‘држави’ најприје окомили на српске свештенике и цркве. Тада су страдали и свештеници у овом дијелу Далматинске епархије.

Свештеника Ристу Ћатића, пароха губинског, усташе убише и бацише у јаму са 12 Сајковчана.

Гламочке свештенике убише: старог проту Симу Бањца исјекоше на сред чаршије у Гламочу, а проту Петра Стоисављевића са сином матурантом убише и бацише у јаму на Корићни.

Свештеника црнолушког Илију Будимира и Дамјана Штрпца, свештеника граховског, бацише живе у јаму на Велебиту.

Страшна судбина задесила је и ливањског пароха проту Косту Станишића.“

Др Душан Љ. Кашић потом цитира оно што је о трагедији прота Косте Станишића записано у Споменици православних свештеника — жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачој борби:

„Ноћу између 11. и 12. јула 1941. провалили су усташе у стан проте Станишића и одвели њега, његову жену Даницу и ћерку Смиљу и све их затворили у ливањску основну школу. Ту су их држали око три недеље и 31. јула 1941. одвели са једном групом Срба у село Пролог, удаљено од Ливна око 20 километара, гдје су их све живе, осим проте Косте, бацили у јаму, па кад су њих ликвидирали, онда су њега заклали и за њима бацили у Јаму.“

„Судбину свога дугогодишњег свештеник доживјела је и већина његових парохијана — пише даље Кашић. – Неке српске породице у Ливну су потпуно уништене. Податке о тим страдањима записао је Марко Самарџић у својим сјећањима која се чувају у Љетопису ливањске парохије.“

Међу потпуно затрвеним породицама које, по сјећањима Марка Самарџића, наводи Кашић, налази се породица Милојка Кујунџића који је убијен заједно са женом, ћерком и два сина гимназијалца, као и његови слуга и слушкиња. Ту су затим Ранко Глигић са мајком и двије сестре стасале, др Душан Митровић са женом и двоје дјеце, Томо Радета са женом, двије кћерке — дјевојке, шегртом и служавком, па Раде Радета са женом, три синчића и пуницом, Јово Баило са женом, кћерком, сином, снахом и двоје унучади, Нико Ивица са женом и два мушка дјетета, Мирко Стевић са женом, четворо дјеце и шегртом и Рајко Лалић, са женом, пуницом и дјететом.

Сем ових, Кашић наводи и имена следећих жртава: Толе Лалић са синовима Рајком и Слободаном, Илија Бобушић, Љубо Коњик, Бранко Билбија, Ристо Павловић, Милан Зељковић, Дане и Љубо Сердаревић, Ранко Јовановић, Симо Љубоја, Милан Пуцарић, Илија Радић, Ђуро Рашковић, Никола Милићевић, Илија Лалић, Шпиро Радета, Јово Добријевић са сином, затим неки Мрачило, па Живко Павловић, Никола Љубоја, Ђорђе Митранић и син Владимир, Момо Сердаревић, Гавро Дувњак и син, Урош Томовић, Љубо Томовић, Урош Видовић, Дане Ловрен и син, Симо Маргета са женом, Ранко Маргета, Глиго Загорац, Нико Загорац, Војин Загорац, Драго Вулета, Дане Бабић, Саво Секула, Драго Анђић, Владо Скоко, Крсто Зубић са женом и слушкињом, Јулка Обрадовић, Јово Бесара, Душан Арнаут и брат му, Јово Ђурковић, Шпиро Ждеро, Илија Ловрен, Илија Ђуран, Иле Ђуран, Рајко Глигић са женом и двоје дјеце, Ристо Марић, три брата Маљковића, Свето Наерловић, Душан Стричевић, Никола Краварушић, Илија Краварушић и Томо Краварушић.

„Нису боље прошла ни села ливањске парохије гдје су усташе, мислећи да чине добро своме народу, немилице убијали православне Србе — вели даље др Душан Љ. Кашић. – Најгоре је прошло село Голињево, родно мјесто српског пјесника и свештеника Јована Сундечића који је цијелога свога вијека пјевао о братству Срба и Хрвата. Голињево је до рата имало 60 српских кућа, своје гробље и у њему цркву. Усташе су у селу побиле све Србе, мушко и женско, старо и младо, тако да, како се каже, ни пиле није остало. Сада у Голињеву нема ниједног православног дома, црква на гробљу је порушена па стрше само зидови као стравични свједок злочина који нашу генерацију облива болом а будуће и — стидом.

Није боље прошло ни село Присоје. У њему је прије рата било 15 српских домова, данас нема ниједнога.”

„Оставши без свога свештеника — закључује Кашић — и готово без свих вјерних, јер ријетки преживјели погружише се у страху и жалости, ливањска православна црква је запустјела. Личила је на ожалошћену мајку која је занијемила над мученичком смрћу своје дјеце. И она је била опљачкана и дјелимично оштећена, а парохијски дом бомбардован. Матице, домовници, црквена архива и библиотека, били су уништени, преживјели народ силом је превођен у римокатоличку вјеру. ‘Нужда закон мијења’. Тако се могао спасити живот.“

Кашић на крају истиче да је у овој цркви током рата само у неколико наврата вршена служба божја и то кад би партизани заузели Ливно и са партизанским јединицама стигли и православни свештеници. Службу божју су тако овдје служили и црквене обреде вршили и прото Јевстатије Караматијевић, прото Јагош Симоновић, јеромонах Јеврем Жижић и други.

*   *   *

          Црква Успења пресвете Богородице у Ливну претрпјела је знатнија оштећења на звонику током недавних ратних сукоба на овим просторима (срећом и великом заслугом фра Марка Гела, који је, како је већ напријед истакнуто, на вријеме  на сигурно склонио покретно  благо и светиње из цркве.).  Од прије шест година, тачније откад је тамо дошао нови парох, поп Жељко Ђурица,  почела је њена обнова и враћање старог сјаја.Ускоро ће, како најављује поп Ђурица, почети и обнављање новосаграђене крипте испред цркве која је током рата  била минирана, а кости српских жртава похрањене у њој разбацане на све стране (метална врата са крипте својевремено је скинуо неки Муслиман из Ливна и продао их неком Хрвату из Губера, али су, кад је рат прошао и власт колико толико успостављена, пронађена и враћена. Још, међутим, нијесу постављена, јер је улаз у крипту у међувремену био и зазидан  бетонским блоковима који ће ускоро бити уклоњени и све враћено у пређашње стање,прим.Б.С.).

Стравична слика испред цркве Успења пресвете Богородице у Ливну снимљена 11. августа 1991. године: костри жртава усташких покоља у ливањском крају почињених над Србима у прољеће и љето 1941. године, припремљене за сахрану послије пола вијека у новосаграђеној крипти испред цркве

Стравична слика испред цркве Успења пресвете Богородице у Ливну снимљена 11. августа 1991. године: костри жртава усташких покоља у ливањском крају почињених над Србима у прољеће и љето 1941. године, припремљене за сахрану послије пола вијека у новосаграђеној крипти испред цркве

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: