Опет о Ногалу

Оде он, а ево Гојка. Некако ми наздрави и сједе на пањ. Однесем ја већ сложен нарамак пред кухињу и брзо се вратим, узбуђен и знатижељан шта ће ми рећи. Сад имам некакав осјећај да ја са њим више не могу онако разговарати као кад смо се сретали тамо у Барни. Сад ја овисим о неком његовом рјешењу које ће у потпуности промијенити мој живот. Није то више оно – дођем Шукићима, кажем шта имам, саслушам шта морам рећи другима и идем кући. Увијек исто. Сад, међутим, очекујем некакву његову одлуку, коју ћу морати поштивати и по којој ћу морати живјети. Али, шта је ту је. Ја њему вјерујем, он ће ријешити по мене најбоље, а главно је да сам ја од јучер на сигурном, ван дохвата усташа. Пројурише ми те мисли кроз главу прије него сам сјео на јарац за резање дрва, насупрот Гојка. „Па добро, реци ми шта причају о Ногалу“, запита он. „Па чуде се како су се два партизана усудила доћи по емигранта у Сталовицу. Ми Срби смо у страху од одмазде, а он је породицу одселио у ’жицу’, код Габлера“, причам ја. „Ево, види, ово је његов пиштољ, а имао је још карабин и нож. У једној фишеклији имао је и бомбу“, каже ми Гојко. „Ма добро, све је то у реду, али како вам је побјег’о“, распитујем се. „Ма није он побјегао мени и Јошку. Овдје смо ми њега, и то прије подне, предали двојици другова да га тјерају за Дјаковац. Они су тамо дошли већ увечер. У тој кући није било прикладне просторије да га затворе, па су га ланцом за попрезање паузине привезали и метнули локот. Док су они тамо вечерали, ћаћа од домаћина је сједио на дворишту и пазио на усташу. Послије вечере они су навратили у Команду подручја и рекли кога су дотјерали, ђе су га оставили, да је на сигурном и да ће га стари чувати. Рекли су им да ујутро оду по њега. Међутим, кад се староме придријемало, он закључи да усташа не може стргати ланац и да нема смисла да он ту испред њега са пушком дријема. Стари отишао лећи, а кад је ујутро изашао на двориште, види да је ланац око подсјека, а да усташе нема – побјегао! Одговарат ће син од тога старога јер је он увјерио оне у Окружном да је чување потпуно сигурно. Послане су патроле на све стране, а онда је иза подне дошла вијест коју си ти донио у Барну. Чича Митар је на неоседланом коњу дојурио овамо, а други јахач је продужио у Дјаковац. Ето, десило се. Сигурно је да га нитко није хтио пустити. Ускоро ћемо ми њега поново наћи у ’жици’. Неће се извући ако остане у Грубишном. То ће по свој прилици бити ускоро“, рече Гојко.

< Миран сан послије више од 1.200 злослутних ноћи                   Садржај                       Гојко, само ме не враћај натраг >