Operacija Logorište – jedno potsećanje (za neobaveštene)

Datum objave: petak, 10 novembra, 2017
Objavljeno u Ostalo, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

Kad se napokon srpski general pojavio za katedrom vojne akademije, da budućim braniocima očinski i iskustveno prenese znanje o umeću odbrane od jačeg, nastavljajući  tako  tradiciju započetu još u Velikom ratu antologijskom besedom tadašnjeg načelnika generala Mihajla Rašića po objavi mobilizacije, postrojenim pitomcima pred njihov polazak na ratne dužnosti, vrisnu na  mig  rasrđenog NATO „ zabrinuta EU“, da se čulo do nebesa!

Dok još  traje to prepucavanje, u koje se odmah uključi i predsednik raspadajućeg haaškog tribunala, koji slučajno stiže u Beograd da pripreti, da se nesmanjenom žestinom ima nastaviti progon svih na koje upru prstom razne borkinje „za istinu o srpskom genocidu“, opseti se jedan novinar da se i on malčice okoristi opravdanim gnevom nekadašnjih pripadnika VJ koji su pre toga bili ona JNA- „ponos i dika svih naših naroda i narodnosti“, dok je bilo mira u Jugoslaviji.

Raspisa se novinar tako iznenada, o zaboravljenoj samoinicijativnoj operaciji proboja iz jedne od nekoliko kasarni JNA u gradu Karlovcu, smišljeno izgrađenom  na četiri reke, kao nekadašnjem sedištu krajiške komande, carskog Beča.

Ipak, ažurni novinar nekako olako preskoči dva bitna detaljčića kao uvod u svoju priču, bez kojih ona i nema onu neophodnu težinu! Novinar nije upoznao čitaoce, da je tu u vreme Dvojne monarhije bilo sedište po zlu čuvene 26.-e  domobranske pukovnije 42 „vražije“ divizije, čiji su domobrani u Velikom ratu činili one brojne zločine po Mačvi, a pljačka Obrenovca  u decembru 1914.-e  bila im je dragulj na kruni u tom  prljavom poslu, koji su kao ostrašćeni frankovci razdragano dočekali.

Posle stvaranja zajedničke države SHS ostali su nekažnjeni, ubrzo slobodno kazujući o svojim „podvizima“ na stranačkim skupovima HSS, čekajući spremno novu priliku koja će stići sa proglašenjem NDH, te će karlovčani baš zapaženo da se iskažu u „pacifikaciji“  srpskih sela po Kordunu i šire. Odabrani će dospeti i u austrijsku varoš Štokerau na dodatnu obuku,  a potom i na daleki put do Sovjetskog Saveza, noseći  ponosno  nemačku uniformu, a na levom rukavu hrvatsku šahovnicu, da se zna. Većina se ipak nije vratila, da se hvale svojim  radnim uspesima, ali su i oni  zaradili naziv „vražija“, za zločine nad ruskim civilima u tom ratu.

U Brozovoj zajednici, bio je Karlovac jedan od većih garnizona, gde su dominirale kasarne iz  vremena austrougarskog, a  u jednoj od njih  ostalo je sačuvano i fašističko znamenje  u  vidu kamenog slova „U“, nevešto zabašurenog ukrštenim buktinjama!

Mladi oficiri i podoficiri koji su vodili vojsku na logorovanje, redovno su slušali priče hrvatskih seljaka u kojima se uvek isticalo da su dobra vojska, ali „ona naša sa njemačkim oficirima, bila je bolja“!

Zarad proklamovanog  „bratstva-jedinstva“ nije se reagovalo, ali su poneki  dobro zapamtili te priče, da bi posle višestranačkih izbora u maju 1990.godine odmah shvatili, da se upravo vratilo ono vreme za „našu vojsku“!

Već nakon oružanog sukoba na Plitvicama, retki pojedinci u vrhu JNA odgovorno su ukazali da vojsku svakako treba izmestiti iz gradova, da ima manevarski prostor za delovanje, ali usled ideološke okamenjenosti, i izdaje u redovima te zajedničke vojske, ostali su garnizoni i dalje u gradovima, ali i skladišta oružja i opreme na izvolte novoustašama, gde su uveliko počeli da prelaze aktivni oficiri i podoficiri JNA u „svoju vojsku“, najpre u redove MUP kao novoformirana paravojna formacija ZNG (Zbor narodne garde), koja će svečanim defileom pred vrhovnikom Tuđmanom pokazati svoju spremnost krajem maja 1991.godine u Zagrebu na Jarunu, da bi odmah potom blokirali kasarne JNA koje su poznavali ko svoj džep, zajedno sa onim starešinama koje su ostale verne svojoj zakletvi, i državi čiji su bili.

Bezizlazan položaj u kom su se našli, usmerio je karlovačke opkoljene na jedino moguće rešenje, da se povežu sa krajinskom milicijom i dogovore za zajedničko delovanje, kako bi se tako jedan deo blokiranog naoružanja ipak našao u rukama ugroženog srpskog naroda, koji je odlučan da se brani, pritom svesno braneći i zajedničku državu.

U toj blokadi JNA, Karlovac je pokazao svoje pravo srboždersko lice, potomci nekadašnjih domobrana i legionara, ustaša i oružnika, radosno su krenuli u tu blokadu, usput se pomalo i veseleći miniranjem srpskih radnji i kuća,tek da se zna ko je gazda u hrvatskom  gradu!

Uvidevši, da troma i neodlučna komanda u Zagrebu, gde već dobrano kolo vode budući hrvatski častnici (samo još na privremenom radu u redovima JNA– po zadatku, naravno), ne sme biti obaveštena o toj samoinicijativi, u pripremi buduće evakuacije komanda poziva rezerviste iz okolnih srpskih mesta, koji se odmah uredno odazivaju na mobilizacijske pozive.

Novinar je slučajno zaboravio da istakne, da je jednu grupu od 15  golorukih rezervista, na Koranskom mostu presrela patrola hrvatskih  redarstvenika, i posle rasprave sa vođom puta, zastavnikom JNA koji je jedini imao pištolj kao oružje, počela da ih ubija kao glinene golubove, meračeći da ih najpre rane, da se malo pomuče na svom putu do smrti.

Ubice ni do danas nisu kažnjene, a suđenje je farsa kao i sva slična u Hrvatskoj, ali mračnu prošlost treba ostaviti iza sebe, kažu beogradske putovođe u zajedničku„srećniju budućnost“!

Novinar je zaboravio i da ispriča, da su starešine iz opkoljene karlovačke kasarne imale pomoć i podršku srpske milicije i civilnih krajinskih vlasti, te nisu mali zeleni ili patuljci iz mračne šume pomagali oko postavljanja pontonskog mosta, pripreme za prihvat marševe kolone, i blokade puta nakon prolaska jedinice JNA!

Međutim, morao bi i da ispriča, da su mnogi od oficira JNA pristiglih tako u SAO Krajinu,   iznenađeno uvideli da su iz neprijateljske proustaške zemlje gde su bili u blokadi, stigli u srpsku državu sa sređenom civilnom vlašću, ali bez nekadašnjeg jugoslovenskog laka, pošto su krajišnici već svukli to lažno zajedništvo kao posrane gaće, nudeći i dalje zajedništvo, ali na novim odnosima, gde Srbi neće uvek biti dežurni krivci za sve i svašta !

Oficiri su bili  naročito iznenađeni, što je SKJ izgubio svaki uticaj, uprkos zalaganja aktivista novostvorenog SK-PzJ, kao recikliranog mrtvorođenčeta iz Beograda.

Pokušaj stvaranja nametnutih postviđenja događaja, čak i nekakvog filmovanja, kako to novinar sugeriše, ne pije vodu.

Snaga svake armije je u narodu koji svoju vojsku i voli i poštuje, a krajišnici su zaista te daleke devedeste godine sva svoja osećanja uložili u JNA, počesto razočarani u tromost, neefikasnost, pogrešne odluke i velike propuste u pripremama.

Novinar bi  daleko značajnije koristio, da objektivno, realno i dokumentovano, opiše izdaju,  nečinjenje u komandama, da opiše probleme sa kojima su se susretali trupni oficiri  prepušteni sami sebi da nekako uz pomoć štapa i kanapa nađu rešenja, dok se istovremeno sami osećaju kao potrošni materijal, razapeti između svojih porodica, počesto ostavljenih u neizvesnosti, brinući o devetnajstogodišnjim dečacima koji su došli da se obuče, a gurnuti su pred cevi raspomamljene i ostrvljene ustaške rulje, potomaka zločinaca iz treće generacije, ali nekažnjenih za svoje prethodne zločine, ponetih saznanjem da im je sve dozvoljeno u tim zločinima, što se danas posle četvrt veka, još jasnije sagledava.

Nisu pripadnici JNA iz Karlovca krenuli u Krajinu na izlet u prirodu, već u rat koji im je nametnut, a  novinar to nekako  olako preskače, ili možda smeta i samo potsećanje da su Krajišnici kao rezervisti JNA  branili svoju Otadžbinu, a ne bili nekakva paravojna i paramilicijska banda, kako se danas prikazuju čak i u spisima srbijanskog pravosuđa, koje zdravo za gotovo olako pruhvata  sve hrvatske namerne laži, dok iz EU mašu prstom i zahtevom za bespogovornu saradnju u „vladavini prava“!

U kasarni karlovačkoj (pardon,vojarni), ono „U“ i dalje postoji, nije nestalo, niti će sve dok ima svoje sledbenike, ali i krajišnici pamte Koranski most i svoje mrtve, vreme laganja je odavno isteklo, tu ni EU ni novinarske priče nisu merodavni, ali ni potrebni, odavno je istina zacarovala kod Srba, nije ih potrebno farbati, a tek lakirati!

Autor: Vladimir Frolov

Vezane vijesti:

Vladimir Frolov: „Srpska pobuna“ – hrvatska avgustovska laž …

Travanjska obljetnica | Jadovno 1941.

Hrvatske igre „Nezavisnosti“ | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top