Olujne godine

Republiku Srpsku Krajinu istinski niko nije branio, a oni što su je vodili nisu bili dorasli ni do mesne zajednice.

Ratko Dmitrović

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 31. jula  2015. godine.

Molim da se ovo što ću spomenuti ne protumači kao samohvala, dokazivanje razumevanja stvari pre a ne posle bitke, pamet usklađena s vremenom. Ništa od toga. Ovo je samo jedno podsećanje iz prve ruke, u ove dane kad Hrvati slave a Srbi tuguju. O Krajini i „Oluji“ je reč.

Ako se ne varam, u martu, možda aprilu 1990. godine, svakako uoči prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, a održani su 30. maja, objavio sam u NIN-u tekst, najavljen i na prvoj strani, pod naslovom „Ako u Hrvatskoj pobedi HDZ, rodiće se država Krajina“. Dogodilo se i jedno i drugo.

Tri godine kasnije, 1993. godine, juna meseca, zateknem se na Kninskoj tvrđavi. Prijatno veče, gusto crno vino, opuštena atmosfera u društvu važnih ljudi iz političkog i vojnog vrha Republike Srpske Krajine. Pričamo o ratu i politici – a o čemu bi drugom u to vreme i na tom mestu – i u jednom trenutku iznesem stav da Miloševiću RSK treba samo kao predizborna karta, da je neće braniti u slučaju hrvatske agresije, da se RSK sama ne može odbraniti, te da bi, a to sam naglasio nekoliko puta, Krajišnici morali rešenje svog problema da traže u važnim strukturama međunarodne zajednice, kakva god da je ta zajednica. Nastade muk. Shvatim da sam prešao neku nevidljivu liniju i ućutim. Još isto veče, nakon dobronamernog saveta jednog od visokih oficira Vojske RSK, napustim Knin.

Dve godine kasnije, 1995, u ove dane, Republika Srpska Krajina je zbrisana „Olujom“.

Sve što Srbi na ovu temu danas mogu da kažu ima predznak tuge, kajanja, sete. Hrvati slave i uvek će slaviti „Oluju“; razumljivo, to je njihova jedina vojna pobeda u istoriji. Mada, i nju su ostvarili uz logističku i vojnu pomoć NATO. Počev od predajnika na Ćelavcu.

Krajinu istinski, niko nije branio. Oni što su je vodili nisu bili dorasli ni mesnoj zajednici; službeni Beograd je Srbe u Hrvatskoj u početku zaštitio od obnovljenog ustaštva, potom koristio, hranio iluzijom i ostavio na cedilu; nakon odbijanja Plana Z-4 (taj plan je nudio status za samo dva kotara a ne za celu Krajinu, kao što se misli) međunarodna zajednica je rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj videla u proterivanju Srba i dozvolila Hrvatskoj „Oluju“.

Isterivanjem Srba, Hrvatska je kratkoročno profitirala; kroz otimanje njihove imovine. Dugoročno, ne. Međunarodnu zajednicu sve to odavno ne interesuje. Beograd ni pre ni nakon „Oluje“ nije imao dugoročnu strategiju za Srbe iz Hrvatske. Strašna greška, taj deo srpskog naroda iznedrio je Nikolu Teslu, Milutina Milankovića, Savu Mrkalja, Simu Matavulja, Grigora Viteza, Arsena Dedića, patrijarhe SPC, Rajačića i Pavla…

S tim je zauvek gotovo. Ostade samo sećanje.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović