“Олуја” је довршила оно што је давно започето

Извини што сам опширан jер немам времена, писао jе Гоетхе свом приjатељу Јоханну Петеру Ецкерманну. За разлику од њега, jа имам времена. Антифашизам jе био свjетски покрет, а не само наш. Ми смо се нашли у великоj антифашистичкоj коалициjи, гдjе су коалирали комунисти и антикомунисти. Ниjе већег комуниста било од Стаљина и већег антикомуниста од Цхурцхилла, па су коалирали – започиње своjу причу 92-годишњи Драган Паић, партизан с Петрове горе, вративши се седамдесет година унатраг, у свибањ 1942., присjетивши се пробоjа усташког обруча на Биљегу и ослобођења подручjа на пола сата вожње од Карловца.

Пробоj, у коjем jе спашен велик броj српских цивила из околних села, изведен jе у ноћи са 13. на 14. свибња 1942., но њему су, каже наш суговорник, претходили други важни догађаjи, коjи почињу поткраj 1941.

– Један од важниjих догађаjа била jе децембарска офензива 1941. на териториjу између Купе и пруге Карловац-Вргинмост. Била jе то велика офензива у сниjегу; нажалост, све што jе ухваћено од народа, побиjено jе и поклано од стране домобрана и усташа. Напад би можда и успио да ниjе пао сниjег, коjи се смрзнуо, па се чуло док се по њему ходало – прича Паић.

Па ипак, партизани су већ 12. сиjечња 1942. ушли у Воjнић. Неприjатељске посаде заробљене су у Утињскоj долини; партизанима jе у руке пало доста оружjа, па су формирана и два партизанска одреда. Први jе био на Петровоj гори, између Купе и пруге Карловац-Вргинмост, а други jе покривао терен код Слуња и Плашчанске долине. Паићев одред назван jе по селу Јурги краj Воjнића.

Земуница ниjе откривена

– Прва офензива на Петрову гору била jе 23. марта 1942. Био jе то jуриш на Петровац, наjвиши врх Петрове горе, коjи нам ниjе успио иако смо сматрали да можемо успjети. Како ниjе било довољно оружjа, нападали су нас жељезним “рогуљашима”: било jе к’о у сељачкоj буни, нетко jе имао на штап насађен срп, нетко комад косе… Биле су то оружане формациjе НДХ-а: домобрани, усташе, оружници и наоружани цивили коjи су били на Петровцу. У то вриjеме ниjе било Ниjемаца. У тоj неуспjешноj офензиви имали смо губитака, па су они ишли у другу офензиву, названу “Обруч”, коjа се догодила 8. или 9. свибња 1942. године – сjећа се Паић.

У тоj jе усташкоj офензиви Петрова гора била опкољена те су усташе кренули у поход на народ коjи се углавном скривао по шумама. У подручjу до Воjнића и села Џодани усташе су сjекли младу шуму и убиjали свакога на кога би наишли. У шуми су се нашли други и трећи батаљун Првог одреда, коjи су се двапут, нажалост неуспjешно, покушали пробити. Убрзо jе Паић, коjем су тада биле 22 године, рањен.

– Рањен сам 1. травња, точно на излазу из села Кључара близу Биљега, око четири километра од Петровца. Рана jе била на десноj надлактици, а Јаков Крањчевић Брада, болничар и шпански борац, зауставио ми jе крварење и на надлактицу ставио двиjе дашчице коjе jе привезао. Ниjе било материjала, рендгена, завоjа, шприца – говори Паић и обjашњава како се пред пробоj нашао у земуници.

– Прва партизанска болница, коjа jе изграђена 1941., била jе на Врлетним странама на Петровоj гори, мало више у шуми од касниjе Централне болнице, коjу неприjатељ никада ниjе пронашао и коjа jе шездесетих реконструирана. Прву jе болницу неприjатељ пронашао 1942. у мартовскоj офензиви, но ниjе пронашао земуницу и нас неколико рањеника у њоj. Била су нас троjица унутра: Илиjа Миљановић звани Курепа, Раде Сучевић и jа. Сви смо били рањени у руку, али нисмо могли ходати, jа сам пуно крви изгубио, били смо потпуно немоћни – сjећа се Паић.

Рањени партизани лежали су на врећама жита, но у jедном су тренутку одлучили изаћи из земунице. Млади jе Паић раменом и лиjевом руком подигао даске, па су се сви извукли ван. Куда сад, запитали су се. Кренули су у неодређеном смjеру, па наишли на болничара Браду; занимљиво jе да jе добровољац, коjи jе за Шпањолскога грађанског рата завршио санитетски течаj, био специjализиран за изградњу подземних земуница, подигнутих на jош неким мjестима Петрове горе и Кордуна, а изградио jе и Централну болницу у Пишином гаjу.

Повиjесна побjеда

Након што их jе Крањчевић изгрдио што су побjегли, враћени су у земуницу, па су ондjе с jош десетеро бораца дочекали маjски пробоj, коjи jе услиjедио након вишемjесечног прогањања и убиjања жена, дjеце и стараца: у тзв. чишћењу терена од стране усташко-домобранских построjби 2.500 цивила одведено jе у логоре, углавном у Јасеновац. У само 90 прољетних дана 1942. у селима котарева Воjнић и Вргинмост убиjено jе 3.454 Срба.

Одлучено jе да се у пробоj иде у рано jутро 14. свибња; тада jе, каже Паић, неприjатељ диjелио мунициjу, доручковао, бриjао се, док jе ноћу дежурао, па и пуцао.

– У пробоjу су била свега неколицина Хрвата и двоjица муслимана, остало су чинили Срби с Кордуна. Пробоj jе ишао на два мjеста: jедан jе био на сjеверу, на Биљегу, а други на Магарчевцу, потезу jуг-jугоисток – приповиjеда Паић и сликовито обjашњава: – На Магарчевцу jе пробиjао Трећи батаљон, с командантом Јовицом Лончаром и четом командира Душана Вергаша и комесара Милана Марковића Лике, укупно 350 људи. На Биљегу jе пробиjала Пролетерска чета, с комесаром Рафаjлом Вишњићем и командиром Мишком Бреберином те Други батаљон с четом од 120 људи, коjом jе командирао Михаjло Савић.

Пошто нам jе издиктирао имена партизанских jунака, присjетио се и двадесетпеторице другова погинулих при пробоjу.

– Рачуна се да jе усташа било око 5.000 или више, насупрот 670 партизана и људи из тих краjева коjи су преживjели покоље и били у збjегу – каже Паић.

Да ће пробоj бити успjешан знао jе када су тога дана жедни и гладни изашли из земунице: сретали су људе, тисуће коjе су успjеле преживjети опсаду.

Седамдесет година касниjе, Паићу пробоj и даље представља повиjесну партизанску побjеду, на коjу jе изнимно поносан. Мучи га jедино што jе народ страдао те 1942. докраjчен за “Олуjе”.

– За генерале коjима се суди Хрвати у циjелом свиjету пале свиjеће и жале их. А “Олуjа” и Туђман на Петровоj су гори довршили оно што jе Павелић започео. Споменик на Петровоj гори jе девастиран, иако jе културо добро, и хрватско и еуропско. У њему jе требао бити музеj НОБ-а Кордуна – закључуjе Паић.

Краj рата, с чином маjора, дочекао jе у Илирскоj Бистрици, гдjе jе 7. свибња 1945. разбиjен 97. њемачки корпус, чиjих им се 16.000 воjника предало. Завршио jе двиjе партизанске школе, међу њима и ону у коjоj jе радио с Владимиром Бакарићем. Касниjе jе на Воjноj академиjи у Београду завршио апликациону школу гађања и двогодишњу ратну школу, те jе у чину генерала умировљен 1975.

Извор: novossti