Оливера Шекуларац: Преклали сте ми Божић, бор, јелку, двориште, угасили ковачку ватру и кућно огњиште

Долазе Нове године, нове јелке и борови, далеко у равници крај Северног хладног мора. Долазе празници, а нема тог Божића у којем нису моји баба и деда.

О тим њиховим Божићима знам из бабиних прича које не бледе.

И не, ово није тугованка, нит бег, нит сећања, нит неко заборављено сукно на дну шкриње изгорело док оделом постало није. У мојим Божићима су увек Смиљана и Никола и њихова деца за празничном вечером, заједнички изговереним Оченашем и бадњаком из њихове шуме, освештаним у цркви Покрова Пресвете Богородице у коју је деда редовно ходио.

Али тог Божића ’44. године рекао им је за том истом трпезом, на којој је увек била печеница, да њему стоји рака. Тог Божића се до краја живота сећала моја тетка, па је на пролеће, кад су чули да иду усташе, она, тада дете од десет година, замолила свога оца да се раздвоје јер можда неко за живот преостане.

Упутила се са својом старијом сестром и прешла Велебит, гладовале су, преживеле од коре дрвећа и белог лука (који никад више у животу није ни помирисала). Враћајући се после дана проведених у шуми, чула је у суседном селу у пролазу да су убијени њен отац Никола ковач и његов син… Од‌јекивале су јој те речи у глави цео век. …

Не пишем измишљене приче, не живим никаква давна сећања и боли, али ме свака лаж боли… Преклали сте ми Божић, бор, јелку, двориште, угасили ковачку ватру и кућно огњиште. Преклали најближу реч „тата“ мом оцу и његовој браћи и сестрама. Ништа на овом свету им није могло надоместити њих двојицу, њихову кућу у којој су се сви родили и вребачку земљу на којој су проходали.

А већ као деца, уместо бајком и песмом, своје детињство памте по страху, крицима, јауцима и бајтама у којима су се скривали у дединој шуми ка Подлапачи. Свако сабира драгоцености, да л’ овог ил’ оног, вечног света. Тетка Маша иначе ризничар мисаоне речи, сећања и знања, учила ме још као малу, у доба комунизма, да правим кољиво за радост и за тугу вечну. Стајала сам са тим кољивом на њеном опелу, знала сам да морам чувати њу, њене речи и носити, баш као што је она мене пазила као дете са којим је могла да одболује ратно детињство.

Са вечном неправдом што туђих, што својих, али са истином која се не сме заборавити.

Нема тих лампица и украса које ће ублажити наше туге, ми од малена научени на преклане празнике, најпре од оних који су то чинили, а после од оних који истину заборављају и иду напред неким лакшим путељцима.

Није мој деда подигао своју децу, није сачекао мене после школе, али сачекаће нас у оном праведнијем свету, због којег је мученички пострадао.

Не требају таквима, на најсвирепији начин страдалим, наше молитве из топлих фотеља. Њих ја молим за молитву, за нас заборавне. Долазиће Нове године и нама измештеним из корена, чији део душе ће увек бити на нашој земљи. Наше ће речи бити саздане од незаборава, ваљда је то дужност оног ко се пера лати.

Дани зимски бивају краћи, али је она мрвица суштине увек иста, предачка, болна, страдална, сурова, христолика.

---

Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Оливера Шекуларац

---