Оливер Фрљић: Театар на месту злочина

Оливер Фрљић уочи вечерашње премиjере представе „Александра Зец“ у риjечком ХКД: Као у „Антигони“, jош се спотичемо о лешеве коjи нису добили право да буду укопани

ТОКОМ jедне ратне децембарске ноћи, припадници хрватског МУП-а (такозвани „мерчеповци“) упали су у кућу српске породице Зец. Оца Михаjла убили су пред кућом, а маjку Мариjу и дванаестогодишњу кћи Александру одвели на Сљеме и извршили егзекуциjу. На измаку те 1991. године петнаест хитаца jе завршило у главама жртава, коjе су потом бачене у jаму у близини Планинарског дома Адолфовац. Двоjе млађе деце, Душан и Гордана, склонили су се код комшиjа. За оваj злочин нико jош ниjе одговарао. Једног од егзекутора Фрањо Туђман jе одликовао Редом Николе Шубића Зринског (да би касниjе постао и припадник обезбеђења министра одбране Гоjка Шушка), а преживелим члановима породице jе одлуком хрватске владе, пре десет година, додељена – jеднократна новчана помоћ…

Оваj злочин у средишту jе ауторског проjекта Оливера Фрљића, коjи се вечерас премиjерно изводи на сцени ХКД театра Риjека. Представу „Александра Зец“ редитељ Фрљић сматра изузетно важним прилогом у суочавању с прошлошћу и изградњи здравиjе друштвене заjеднице. Зато, у наjави представе каже:

– Након више од двадесет година име Александре Зец jош увек jе демаркациона линиjа у хрватском друштву. С jедне стране су они коjи ламентираjу над правосудном фарсом коjа jе познате убице, без обзира на сва признања и материjалне доказе, оставила на слободи. С друге стране су, пак, они коjима Александра Зец служи искључиво за успостављање разлике између „наших“ и „њихових“ жртава, при чему се показуjе да доминантна матрица мишљења Домовинског рата ниjе отишла далеко од ове виктимолошке дихотомиjе. Ова представа покушава нешто друго: видети колико jе хрватско друштво, 18 година након рата, спремно на суочавање с оним што за њега реално и симболички представља страдање породице Зец. Као и у „Антигони“, ми се jош спотичемо о превише лешева коjи нису добили право да буду укопани.

Колико jе, после више од две децениjе хрватско друштво одлучно да спречи „могућност да се правда не догоди“?

– Хрватско друштво ниjе хомогено по питању протеклог рата и свега што се у њему догађало – каже за „Новости“ Оливер Фрљић.

– С jедне стране су они коjи се и данас држе тезе коjу jе створила Туђманова политика, да се у том рату с хрватске стране ниjе могао догодити злочин jер jе био одбрамбени. Фамозна Декларациjа о Домовинском рату документ jе коjи jе ту тезу хтео подићи на ниво службене истине. Међутим, постоjе и они коjи су свесни да jе таквих злочина било и коjи су од самог почетка jавно говорили о њима.

По мишљењу нашег саговорника, случаj Александре Зец наjбоље одсликава заjедницу коjа ни дан-данас ниjе заjедница свих своjих грађана. То потврђуjу и неки други случаjеви:

– Суђење за злочине у ратноj луци „Лора“ отворено jе показало пристраност jедног дела хрватског правосуђа. Догађања око ћирилице у Вуковару и прикупљање потписа за референдум коjи jе у директном сукобу с уставом загарантованим правима националних мањина, такође су пример у коjем већински народ жели легализовати jедан облик дискриминациjе дела своjих грађана.

У програму представе су стихови из „Јаме“ Ивана Горана Ковачића, коjи у генерациjама Југословена jош буде подjеднако дубоке асоциjациjе и емоциjе. Да ли ће, после више од пола века, моћи да их пробуди и представа посвећена трагично страдалоj девоjчици – без политичких, националних или идеолошких предрасуда?

– Надам се да хоће, мада пуно тога говори против. Иако jе настала у другачиjем историjско-друштвеном контексту, Ковачићева „Јама“ и данас остаjе заглушуjући антиратни крик. Њен jезик трансцендира време и место на коjем jе написана и постаjе универзална осуда свих фашизама и онога на што су они спремни свести људски живот. Притом „Јама“ постаjе и метафора свих оних идеолошких система коjи насилном смрћу покушаваjу избрисати индивидуу кроз чин колективног убиjања и брисања његових трагова. Бивша Југославиjа jе препуна „Јама“. Сребреница, Томашица, ратно гробље душевне болнице Соколац – само су неке од „Јама“ коjе нам jе оставио прошли рат.

На првом извођењу, ипак, неће бити преостали чланови породице Зец:

-Позвали смо Душана и Гордану, али они неће присуствовати премиjери. Разумем њихов бол и све кроз шта су пролазили, као и ову одлуку. Надам се да ће у будућности, кад прође медиjска помпа, ипак имати прилике да виде представу коjа jе направљена у спомен на њихове наjближе…

РИЈЕКА

Уместо у Загребу, „Александра Зец“ одиграће се у Риjеци.

– Иако се злочин над породицом Зец догодио у Загребу и иако би он представљао логичан избор за постављање представе о њему, на краjу ми jе драго да се иста реализовала у Риjеци, коjа jе показала не само да jе jедан од наjтолерантниjих градова у Хрватскоj, већ и своjу спремност да се бави и оваквим темама.

Представу су суфинансирали Град Риjека, Одjел за културу, Приморско-горанска жупаниjа, Српско народно виjеће РХ и Министарство културе Хрватске.

Извор: Вечерње Новости

Везане виjести:

Страдање породице Зец у Загребу – Jadovno 1941.

Merčepova polja smrti – Jadovno 1941.

„Туђман jе знао за убиства Срба“ – Jadovno 1941.