Огњена Марија

Епископ охридски Николаj у свом „Охридском прологу“ о светоj мученици Марини (у народу познатиjа као Огњена Мариjа) записао jе 1928. године поред осталог и ово:

„Намесник царски, Олимвриjе, сазнавши од Марине да jе она хришћанка, пожели од ње наjпре да му буде жена. А када Марина то одби, он jоj нареди да се поклони идолима, нашто св. Марина одговори: ‘Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, коjи нити сами себе познаjу, нити пак знаjу, да ли их ми чествуjемо или бешчествуjемо; не дам њима оне части коjа припада само Творцу моjему.’
Тада jе Олимвриjе стави на љуте муке па jе сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу и после молитве jави jоj се наjпре ђаво у виду страшне змиjе коjа обзину главу њену. Но кад се она прекрсти, змиjа се распуче и ишчезе. Тада jе облиста светлост небесна и њоj се учини да ишчезоше зидови тамнице, заjедно са кровом, и крст се jави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од коjе дође глас: ‘Радуj се, Марина, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, jер приспе дан твога весеља…’
И Марина би исцељена силом Божjом од свих рана и болова. Безумни судиjа мучаше jе други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу…”

Страдања ове великомученице преточена су и у стихове коjе епископ Николаj такође наводи у своjоj књизи. Два су посебно карактеристична:
             „Буди близу мене, снаго мученика,
             Да поднесем муке без страха и крика…”

Међу вjерницима – православцима Огњена Мариjа (коjа, иначе, у народноj традициjи слови као сестра Громовника Илиjе и Светог Пантелиjе) изазива посебно страхопоштовање. Тога дана (30. jула по новом, односно 17. по старом календару) нико не ради jер се сматра да jе тога дана сваки посао неталичан и грешан, да свако ко тога дана прекрши вољу божjу, не може очекивати милост његову:

— Ми би рекли овдикар да jе Огњена Мариjа удешљива — вели Сава Петровић из ливањског села Губин, jедна од риjетких српских душа из ових краjева коjа jе љета господњег 1941. преживjела Огњену Мариjу. — Ако те шта тог дана деси, не мереш се избавити; ако ватра плане, не мереш jе угасити. А буде, баш тог дана, честито се и не наоблачи па плане и загрми у пласт сиjена или крстину жита — све изгори до потљешње сламке…

Отуда и пjесма у народу:
            „Огњем пржи Огњена Мариjа,
            Громом биjе Громовник Илиjа,
            Миром мири Мирносна Мариjа…”

А не буде вазда по правди и заслузи. Деси се, као тог злог љета 1941, да се удружи сила и неправда, да бог зажмури и ђаволу у сватове дође, и онда све наопако обрне — казна страшна стигне безгрешнике…

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.

Биографски подаци о аутору: 

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjакњиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС- НАСЛОВИ – 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС- ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами РавниДолац, Ливањско поље

СЛУЖЕНПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци