Официри са Колубаре умирали у беди

Ако је проглашена велика победа, ратна слава је многе заобишла у новоствореној Краљевини СХС – борци са Цера и Кајмакчалана брзо су заборављени, а тешка судбина стигла је и небројену ратни сирочад и војне инвалидеВелики рат – велике победе и велики хероји славом овенчани. Историја за уџбенике, сто година по завршетку и даље интригантна.

Саговорник „Магазина” етнолог Димитрије Вујадиновић поводом јубилеја, сто година од завршетка Великог рата позабавио се „другом страном медаље”. Каква је послератна судбина бројних знаних и још бројнијих незнаних ратника који су имали среће да преживе страхоте рата?

Тако је настала и изложба „Заборављени хероји” која је недавно одржана у Дому Војске Србије. Претходне две изложбе истог аутора носиле су називе „Хлеб у Великом рату” и „Српкиња, хероина Великог рата”

1. Како су посетиоци реаговали, какав је ваш утисак?

Мислим да су све три изложбе изузетно добро примљене. Међутим, приметио сам једну генерацијску разлику код посетилаца. Средња и старија генерација са пажњом је посматрала изложбене паное и читала пратећи текст. Код већине била је очигледна потресеност оном шта су видели. Млађе генерације, рецимо средњошколци, много су брже пролазиле кроз изложбу и мој утисак је да, и поред интересовања, немају образовну основу на коју би се приказани визуелни и текстуални наратив надоградио.

2. Скоро да нема породице у Србији која није преживела неко трагично искуство у Великом рату. Како тумачите толику спремност на жртве народа тог доба у Србији?

Велику победу је првенствено извојевао српски сељак, који је био најбројнији у војсци, и то не захваљујући врхунској војној опреми, већ органској повезаности са земљом из које је црпео психичку стабилност и непоколебиву одважност у одбрани отаџбине. Огромне жртве – између 25 и 35 одсто становништва је погинуло – и данас чине актуелним питање односа друштва према статусу бораца, инвалида, удовица и ратне сирочади у новоформираној Краљевини СХС, касније Југославији.

3. Како бисмо оценили тај однос, да ли је био праведан или је држава заборавила на своје ратнике?

Убрзо после завршетка Великог рата и стварања Краљевине СХС као да су пресушили витални центри исцрпљеног и бројно ослабљеног српског народа који се није снашао у условима поништавања његових дотадашњих историјских успеха, снова и тежњи. Бавећи се овом темом закључио сам да српски политичари нису били способни, па ни заинтересовани, да израде национални програм и модел културне политике. Како нису били спремни на такав подухват, прихватали су да мисле у оквирима које су им други одређивали.

4. На изложби су се из грађе коју сте сакупили могли видети и неки примери тог односа који је био дубоко неправедан. Наведите нам неке од примера?

Од судбина многих личности било да су они били обични војници или високи официри, старешине па чак и војводе могао би се направити филм. Рецимо Михаило Маџаревић (1893–1965) био је један од најхрабријих српских бораца. Током борби на Дрини заробио је цео вод Аустријанаца и за то добио „Златну медаљу за храброст”. Имао је још подвига, добио је и Карађорђеву звезду и то од краља Александра лично. Немамо места да набројимо све његове подвиге и признања током рата. Михаило је учествовао у свим борбама за ослобођење Србије, а демобилисан је 1920. године. Своја сећања објавио је у данас тешко доступној књизи „Кроз сјај и сенке рата”, 1933. године.

За време Другог светског рата прво је одведен у логор на Бањици, а затим је депортован у немачко заробљеништво. После рата иселио се у САД где је и умро 1965. године. Овај изузетан и частан човек неправедно је заборављен, а његови посмртни остаци још увек чекају да буду пренети у Србију.

5. Те кратке приче које сте изнели пред јавност речито илуструју тужну судбину многих ратника? Таквих примера је било много, зар не?

Да, рецимо Христифор Црниловић (1886–1963), талентовани студент минхенске сликарске школе био је добровољац и јунак батаљона 1.300 каплара. Умро је сиромашан у највећој беди 1963. године.

Ризну Радовић (1891–1939) саборци су назвали Стојан Комита, јер се са оружјем борила на фронту. Због јунаштва и храбрости одликована је Француским ратним крстом са палмама и са две армијске похвале. Умрла је као тежак инвалид, а после Другог светског рата нове власти су разрушиле гробни споменик и преорале земљу. Данас ова хероина нема гробно место нити било какав споменик! Сећање на Ризну је потпуно избрисано.

Многи су умрли у сиромаштву, као пуковник Миливоје Анђелковића Кајафа (1868–1940) један од најбриљантнијих српских официра који је значајно допринео победи у Колубарској бици.

6. Каква је била брига о инвалидима?

Више од 15.000 војника српске војске изгубило је једну или обе ноге током рата. У целој Србији није било фабрике за протезе. Школовање, здравствена заштита, бањско лечење, запослење, такорећи нису постојали. У свим већим градовима тадашње Србије, посебно у Београду, могли су се срести инвалиди који просе и живе у крајњој беди.

7. Коју би људску судбину издвојили као пример небриге према ратним инвалидима?

То је тешко, било је много трагичних случајева, али, ево, на пример, Будимир Давидовић (1890–1980) један од учесника пробоја Солунског фронта. У последњој борби рањен је са седамнаест убода, а због ручне бомбе ампутирана му је десна рука.

За своје јунаштво награђен је са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Али, после ослобођења снашла га је судбина многих сабораца који су остали инвалиди. Био је присиљен да ради у надници код другога, а пошто је био без руке људи су га у почетку запошљавали највише из сажаљења. Доцније је добио некакво запослење, али уз врло скромна примања.

8. Какав је био однос државе према ратној сирочади?

Поред више од милион и двеста хиљада жртава које је Србија имала, ненадокнадива трагична последица рата јесте више стотина хиљада деце ратне сирочади. Њихова судбина такође је била у рукама добротвора и хуманитарних организација, ако су имали среће, а већина је била препуштена да се сналази како зна и уме. Америчко друштво за помоћ Србији које су чинили наши људи из САД, али и њихови пријатељи Американци, више је допринело збрињавању ратних инвалида и сирочади од државе Краљевине СХС.

За ратне војне инвалиде, посебно децу која су остала без родитеља, највећу бригу показали су хумани донатори. У томе се посебно издвајају три жене – Мејбел Грујић, Делфа Иванић и Јелена Лозанић, као и многи други

9. Да ли се однос према ратницима променио после Другог светског рата, како према онима из Првог рата тако и према онима из Другог?

Потпуно је био различит третман ратника и инвалида из Првог светског рата и бораца, партизана из Другог светског рата, после 1945. године. Нови комунистички културни модел потпуно је маргинализовао жртве које је српски народ поднео током Великог рата . Идеја „братства и јединства” темељила се на принципу „уравниловке” да су сви народи подједнако дали допринос стварању једне велике утопије зване Југославија.

10. Како је нова држава видела српске жртве рата?

Истине о српским жртвама у Великом рату и одрицање од сопствене државе стварањем Краљевине СХС, касније Југославије, реметила је владајућу комунистичку идеологију и тумачена је као „великосрпска идеја”. Због тога је тај негативан однос чак и појачан после Другог светског рата према онима који су преживели Први светски рат и у њему се истакли по свом јунаштву.

Забрањена сахрана војводе Бојовића

Војвода Живојин Мишић био је дубоко погођен небригом државе према борцима, посебно инвалидима после Великог рата. Стално је говорио о потреби збрињавања ових људи, али као да су сви, укључујући и краља Александра, били глуви на његове молбе. У својим мемоарима остарели војсковођа је записао да је српским властима нова држава била дража и преча брига од старих јунака.

Војвода Петар Бојовић преминуо је 19. јануара 1945. године у својој кући у Београду. Било му је 86 година.

Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем коју је емитовао Радио Београд, иако је остарели војвода све време немачке окупације провео у свој кући не мешајући се у политику.

Најређе штампана Нушићева књига

Деветнаестогодишњи Страхиња Нушић, син Бранислава Нушића, био је добровољац у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Погинуо је у Колубарској бици. „Могао сам да га извучем – и нисам могао”, говорио је Нушић. Он никад није прежалио сина, а своја осећања исказао је у роману „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа”. Кроз судбине малих, обичних људи Нушић је непоновљиво приказао ову дубоку трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили живот и за поуку будућим генерацијама. Ово потресно дело најређе је штампана и читана Нушићева књига.

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Колубарска битка | Јадовно 1941.

Бања Лука се никад није одужила Војводи Мишићу | Јадовно 1941.

Заборављени јунаци Солунског фронта | Јадовно 1941.