fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Одведени, мучени, устријељени

Сисак тврђава

Када су их одвели, Миленко Ђапа имао је 40, а Васо Јелић 20 година више. Заједничка им је била националности због које су се тада губиле главе. Истина о њиховим судбинама испливала је на обалама Саве.

Никад нећу заборавити љето када сам изгубила вољенога сина – каже Деса Ђапа, чији је син Миленко убијен 1991. у Сиску, у доби од 40 година. Кобног 22. аугуста Миленко Ђапа (1951) вратио се у Сисак, након неколико дана одмора у Ванићима код Двора, камо је одвезао жену Евицу и кћи Мирјану. Идућег му је дана почињала радна смјена у Рафинерији, па је дошао мајци на вечеру.

– Око 21.30 позвонио је први сусјед, с којим сам 20 година живјела у истој згради. Иако у цивилу, држао је пиштољ с прстом на обарачу. Питао је Миленка има ли и он пиштољ, па наредио да крене с њим. Пратио га је и један у униформи, без оружја, који је рекао да ће ми се син вратити – прича Деса Ђапа. Сва у шоку, успјела је још кроз прозор видјети како су зграду опколили војници.
Надајући се синовљеву повратку, упалила је сва свјетла у стану. Јутро је дочекала будна, гледајући кроз прозор. Сусједи су јој касније рекли да су видјели како Миленка одвозе комбијем.

Пијани службеници у полицији
– У седам сам сати телефонирала у МУП. Љутито су ме отпилили: „Син вам је шпијун. Не питајте више за њега, јер ћемо вас дати ухапсити“ – упамтила је Деса сваку ријеч. Унаточ пријетњи, истога је дана отишла у полицијску зграду.

Деса Ђапа

– У полицији су били пијани службеници, голи до паса, неки су и лежали. Један ми је рекао: „Немојте мислити да га су га одвели хрватски војници. Одвели су га четници који дођу на сисачки плац куповати хрватске униформе. Хрвати су мирољубиви, а убијају четници.“ На порти Војне команде дознала сам како је био код њих, а након пола сата испитивања одвезен је даље. Упорно сам долазила, па ме полицијски чувар повео и у оближњи затвор, да провјери је ли на попису затвореника. Није био – каже Деса. Настављала је потрагу све док јој у МУП-у нису рекли да им се јави точно 28. аугуста, напоменувши јој да им донесе Миленкову фотографију.

– Једна ми је сусједа рекла да је чула како је Миленко пуштен, па сам због тога отишла код сусједа који га је одвео. Казао ми је да је то дезинформација, да Миленко има дијабетес, премда од тога никада није боловао, те да је превезен у болницу у Загребу. Сестра и њезина дјеца безуспјешно су га тражили по свим загребачким болницама. Сљедећег сам дана, по договору, отишла у МУП: портир ми је одмах рекао да ми син није болестан него мртав. Избацила га је Сава низводно од Сиска, у селу Чигочу. Тада сам пала у несвијест – говори видно потресена Деса Ђапа.

Није смогла снаге отићи на препознавање. Учинио је то њезин дјевер, који је видио измучено Миленково тијело, с лисицама на рукама. Патолог сисачке Опће болнице рекао јој је да је Миленко умро од двије простријелне ране у трбуху и да је боље да не зна у каквом је стању тијело пронађено. Сина је покопала на брзину, јер су је гробари опомињали да бјежи док и она није изгинула.

Деса Ђапо

– Полицајци су ми годинама касније саопћили како је на познатом губилишту ОРА, у сисачком приградском насељу Галдову, више њих пуцало у Миленка док је био свезан: пуцали су му у рамена и кукове те га на крају бацили у Саву – завршава своје присјећање Деса Ђапа.

Патолог реконструирао муке

Под окриљем ноћи нестало је те 1991. на стотине Сишчана. Потврђује то и прича о убојству Васе Јелића (1931), тада 60-годишњака.

– Петорица наоружаних, у униформама и с црним маскирним капама, залупали су на врата наше породичне куће 15. новембра око 21.45 сати. У кући су уз мене били мој муж и троје избјеглица из Мошћенице. Чим сам отворила врата, пошли су по Васу и за крагну га извукли ван, у ноћ – прича Ана, супруга Васе Јелића. Кренула је за њима, да види камо га воде, но један ју је маскирани задржао на вратима под пријетњом да ће је „убити к’о зеца ако мрдне“: био је њезине висине и Ана каже да никада неће заборавити плаве очи што су се назирале кроз прорезе на капи. Три је идућа мјесеца тражила Васу по свим полицијским и војним пунктовима Сиска.

– Била сам у уреду код начелника Полицијске управе Ђуре Бродарца, рекао ми је: „Коме Срби фале, нек’ их тражи. Мени не фале!“ Када сам се обратила његовом замјенику Владимиру Миланковићу, само је дрско наредио да ме испитају – каже Ана.

Десетог фебруара 1992. године позвана је да преузме Васино тијело, пронађено на савској обали, код сисачког Старог града.

– Звали су ме на препознавање, а нису ми уопће дали да га видим. Двојица униформираних натјерали су ме да потпишем да преузимам ковчег с тијелом. И Васин су укоп надгледала четворица војника, па га ни у лијесу нисам видјела – каже Ана Јелић.

У записнику сисачког патолога стоји: „Узрок насилне смрти Васе Јелића су простријелне ране главе и грудног коша. Ране су нанесене оружјем мањег калибра, чему свједочи налаз зрна пиштоља испод коже лијевог рамена.“ Осим смртоносних рана, имао је и „простријеле лакта и прстију те многоструке преломљене кости“. Трагови мучења видљиви су и на другим дијеловима тијела, док је преко очију имао „завезан платнени бијели повез, а једнаким повезом завезане су руке у запешћима, сприједа“.

Изгубила све спорове

– Наш син Милорад живи на релацији Париз-Београд. Након звјерског убојства оца, више нема снаге доћи у кућу у којој смо заједно живјели. Да је те вечери био овдје, вјерујем да би и њега убили – каже Ана.
Присјетила се како су још у љето1991, дакле пет мјесеци прије одвођења њезина мужа, двије униформиране особе дошле по Васине ловачке пушке и пиштољ.

– Полиција је однијела дио пушака и за то нам издала потврду. Но за њима су ускоро дошли и неки замаскирани, без ознака на униформама, узели потврду и преостало ловачко оружје. Тражила сам за те покретнине поврат или новчану накнаду, но изгубила сам све спорове на хрватским судовима и платила 4.600 куна судских трошкова – каже. Изгубила је и спорове којима је од Републике Хрватске тражила накнаду за смрт мужа. Преостаје јој још Европски суд за људска права у Страсбоургу.

– Добила сам рјешење да морам платити 45.700 куна судских трошкова, због чега су ми ставили оврху на дио куће. Оврха је ипак скинута – каже Ана, која животари од 1.200 куна пензије. За даљњу борбу по судовима нема снаге: 77 година и живот без Васе учинили су своје.

Мирна Јасић

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: