Одох ја и ове године на Јадовно, а ви?

Обично пишем о ходочашћу до Јадовна када се вратимо са Шаранове јаме и одспавам један читав дан. Но, сад морам дан прије.

Два су разлога што морам. Први је што сам остао дужан за прошли пут, када смо ишли у два наврата. Једном на Велебит, и други пут на Паг. Ове моје записе, схватио сам то већ друге године, пишем заправо као хронику за нас који тамо идемо.

И то је други разлог што морам да пишем прије пута. Ти људи. Градска управа нуди бесплатан превоз на фестивал Егзит у Новом Саду?

Драги наши градски оци и републички, који сте на изборима побиједили у трци да ко је већи Србин и заштитник интереса Републике Српске од вас, пишем ово управо због тих људи који већ десет година иду и (посебно битно) самостално и једино уз помоћ СПЦ на терену, организују Дан сјећања на Јадовно 1941. на мјесту злочина.

У неовисној Републици Хрватској.

Еј, људи: Десет година!

Сјећам се да сам баш, описујући свој први одлазак на Јадовно, писао о томе како се у вријеме када крећемо, неки мотају около, пијано тетурајући у зору при повратку са концерта.

То сам тад контрастирао, у смислу разлике у приоритетима, а данас је, на десетогодишњицу и годину након што су у мом аутобусу, пред очима мојих супатника, ухапсили пуковника наше Војске Републике Српске, Данета Лукајића, градска власт чак и омладину која би можда пошла на Јадовно, јасно опредијелила да иде на Егзит. За то је дала паре, за Јадовно није ни фенинга.

Егзит је, да појасним ко не прати, фестивал у Србији, који је направљен као „излаз из Милошевићеве диктатуре“, односно тешко је легло психопатских аутошовиниста и антисрпских лобиста. У то доба, када сам и ја имао довољно знатижеље да идем у тај истински посебан амбијент Петроварадинске тврђаве, сам сам себи обезбјеђивао путне трошкове и карту и смјештај имао сам прилике да чујем и како Дубиоза колектив пушта „снимке из Сребренице“ гурајући за паре Републике и АП прст у око, насред српске Атине, Новога Сада.

То није ништа страшно, послије су они више пута долазили и у Бању Луку, да омладина одушевљено ђуска на њихове унца-унца регеизоване народњаке, и то уз благослов и покровитељство Градске управе.

Зашто нама све ово треба?

Морам да пишем и јер сам чуо да је предсједник Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова, Душко Милуновић, одржао конференцију за новинаре поводом предстојећег обиљежавања годишњице Битке на Сутјесци и одбране Сарајевско-романијске регије.

Дан сјећања на Јадовно 1941. унесен је у републички календар међу датуме/догађаје од регионалног значаја, али на овој конференцији није било ни једне ријечи о њему, мада се ради о једном тако значајном поводу као што је десетогодишњица обиљежавања. Велики комеморативни јубилеј за кардинални догађај у историји Српског народа, а који је седамдесет година био потпуно заборављен.

Мене је то, као човјека, његоватеља традиције ослободилачких ратова и борца за очување самосталне и изворне српске културе, истински погодило. Питам се, стварно, за кога ми то све радимо?

Да ли је преко 40.000 мртвих у 132 дана рада логора смрти Независне Државе Хрватске, из истог тог рата из којег Битка на Сутјесци, толико мање битан историјски догађај, о којем не треба образовати младе нараштаје у Републици Српској, па се ни те једне, јубиларне десете године отргнућа од заборава, не може обратити пажња И на Јадовно – Госпић – Паг?

Преживјели из Јадовна, њих око 2.000, постали први насељеници Јасеновца… То је све један те исти подухват покоља над православним Србима.

У име Јадовно 1941 наглашавам – И

Да неко не би помислио да ја или неко из УГ Јадовно 1941, сматрам/о да Битку на Сутјесци не треба обиљежавати, да не губимо вријеме на то, упутићу вас на мој текст у којем петокраку проглашавам искључиво српским наслијеђем.

Упутићу вам онда и доста формалнијим тоном, као предсједник Скупштине УГ Јадовно 41, неколико питања која сматрам да би требали бацити свјетло на то да ли се ми као удружење бавимо нечим што је од републичког и националног значаја, или неким својим личним послом, са којим држава нема и не жели да има ништа:

–         Зашто једна од тема ове конференције није и Дан сјећања на Јадовно 1941?

–         Зашто Министарство за разлику од протеклих година није ове године финансијски помогло удружење које је увијек само договарало превознике?

–         Зашто за одлазак на Тјентиште Министарство сноси трошкове превоза, а на Јадовно, на десету годишњицу, не?

–         Зашто Министар није послао изасланика на суботње обиљежавање Дана сјећања на Јадовно?

–         Дан сјећања на Јадовно 1941. унесен је у републички календар међу датуме/догађаје од регионалног значаја, па молимо појашњење на коју се то регију мисли, када су на Јадовну и Пагу убијани Срби са цијелог подручја данашње РС и ФБиХ? Уједно, како се Јадовно налази ван граница Републике Српске, слажете ли се да је физички немогуће да буде регионалног, већ је по својој природи међурепубличког, односно међународног значаја?

И питање највише хитности:

Знате ли господине Министре да у најави, на званичној мрежној страници једног од организатора недељног окупљања на Тјентишту, Савезу антифашистичких бораца и антифашста Републике Хрватске, пише:

„Na svakom se koraku vidi da je tuda protutnjala neka osvetnička vojska koja je iza sebe ostavila pustoš paleći, rušeći i demolirajući spomenike antifašističke borbe. Samo se i dalje gordo uzdiže spomenik o proboju partizana iznad kosturnice. U međuvremenu, sve ostalo bilo je pretvoreno u pustoš, koju je iza sebe ostavila tzv. Vojska Republike Srpske u pogromaškom „nadiranju“ tijekom ratova od 1992. do 1995. godine.“

Па онда опет:

Spomen kuća je demolirana i unakažena. Jedino je to pogromaštvo nadživio gorostasni spomenik samo zato što u trenutku rušilaštva osionom oficiru tzv. Vojske Republike Srpske, kako se priča, nedostajalo tonu eksploziva da ga digne u zrak. Srećom. danas „pejsaž“ u Dolini heroja donekle je saniran, zahvaljujući naporima ljudi iz Nacionalnog parka Sutjeska.

Може ли полиција овим лицима забранити приступ и организовано окупљање, због вријеђања ВРС и традиција ослободилачких ратова? Је ли НП Сутјеска случајно на територији Српске и под контролом и управом њених институција, или свака шуша која је у добрим односима са Пуповчевим Хрбима, може доћи и радити по нашој земљи шта год јој падне на памет.

???

Зашто идем на Јадовно већ десет година, ја данас јако добро знам. То је мој завјет који сам дао због срамоте о незнању, да је логор који је прогутао 40.000 мојих сународника по расним законима – уопште постојао.

Да сам могао бити тако глуп и историјски наиван.

Али то је моје и сад ме занима да ли моја држава Република Српска, сматра је сјећање на те људе, нечије бабе, дједове, очеве, мајке, тетке, стрине, ујне, браћу, сестре, рођаке, наше претке, сународнике, у смрти праведнике; нешто сасвим небитно и од чега је важнији један Егзит?

Ако је тако, да ја идуће године планирам одлазак индивидуално, јер сам до сада ишао само захваљујући томе што је УГ Јадовно 1941 плаћало превоз. А ви нам, ево, кажете да то даље доживљамо лично, као кад о задушницама људи иду на гробље?

И једна молба: Помените Јаму на Сутјесци

На Сутјесци је онај дио српског народа који је спас од геноцида потражио у оружју и остао под вођством комуниста, изборио херојску битку против Нијемаца, Италијана, Хрвата, Бугара, Муслимана. И треба да се сјећамо погибије српског ратника Саве Ковачевића, који је опјеван у препјеву руске пјесме о црвеном команданту.

Али ето, ако Јадовно 1941, као историјски догађај који је који сав тај оружани устанак Срба против истребљења и покренуо – није битан, сјетите се да је на Сутјесци погинуо и Иван Горан Ковачић, који је управо због логора смрти Јадовно написао поему Јама.

Ако шта треба његовати од братства и јединства, онда је то та његова пјесма над поемама.

У нади да и ја, као Горан, нијесам узалуд писао о Јадовну, одох да се спремам за пут.