Одговорност српске елите у преломним временима

Под елитом подразумевамо најобразованији круг људи из културе, политике, економије и војнобезбедностних институција, односно круг људи чији највећи утицај на дешавања у српском друштву сматрамо неспорним. То је круг људи који има моћ у култури, политици, економији и војнобезбедносним структурама као најважнијим местима моћи према савременим концептима управљања државама (друштвима), односно то је круг људи који су носиоци моћи у времену своје јавне делатности.

Овде ћемо изнети свој став о одговорности елите српског народа у преломним временима.

Под преломним временима сматрамо она временима у којима су догађања од тако великог значаја да се њихов утицај протеже кроз све сегменте друштва (државе) у дугом времену, од више деценија до неколико векова.

Неспорно је да је Косовски бој преломни догађај у српској историји, а време у коме се одиграо преломно време које раздваја све догађаје у српској историји на оне пре и после те битке. Учешће српске елите у Косовском боју, односно њен одговор и избор у том преломном времену највећи је степен храбрости и тако је моћан да се утемељио у српску културу, историју и национални идентитет за сва времена. И одговор патријарха Арсенија III Чарнојевића (Црнојевића), односно Српске православне цркве која је, да би сачувала православље, културу и српски народ изабрала сеобу и трајање на новим просторима, пример је стратешке одлуке у преломном времену чији се ефекти протежу на све будуће векове. На етици косовских јунака заснива се јунаштво Карађорђа и његових устаника у стварању нове српске државе засноване на традицији средњовековне државности, па је то њихово величанствено дело трајни темељ Србије од тада до данас, а, сигурни смо, и у свим будућим временима. Завет ослобођења Косова и Карађорђев успех у обнови Србије водили су српску елиту ка ослобођењу од туђинске власти свих српских етничких простора.

У ослободилачким ратовима крајем XIX и почетком XX века Србија је од Османске и Хабзбуршке империје ослободила остале српске етничке просторе, па су Срби из свих покрајина од 1918. године држављани једне исте државе, Краљевине СХС (Југославије) којом управља династија Карађорђевића. У свим претходно побројаним преломним временима српска политичка елита (државно или устаничко вођство) и црквена елита (патријарси, епископи, свештенство) имали су потпуно усаглашене стратешке циљеве у вођењу српског народа.

Други светски рат и немачка окупација Југославије преломни су догађај у српској историји чије последице се протежу до данас.

У току овог рата један део елите српског народа стао је уз комунисте и изазвао грађански рат у коме је део Срба први пут у својој историји вршио прогон и погром над својим свештеницима и рушио своје цркве. Комунисти су заједно са југословенском војском Драже Михајловића рат против фашистичке Немачке почели у Шумадији и изазвали велике одмазде у Краљеву, Крагујевцу, Мачви и другим местима. За неколико месеци Немци су стрељали десетак хиљада Срба, па је српска национална елита (и ЈвуО) одлучила да обустави радикални отпор Немцима, да не ратује за Совјете и Енглезе, већ да штити биолошки опстанак српског народа и прогнала је комунисте из Србије. Од 1941. године до 1944. комунисти су скоро све своје борбене активности спроводили на територији Независне Државе Хрватске и то је, поред геноцидне политике усташког вођства, један од разлога што је страдање Срба тамо било највеће.

После свршетка Другог светског и грађанског рата комунисти су дошли на власт и Српску цркву су изопштили из јавног деловања. Комунисти су у складу са својим циљевима утврђеним на Дрезденском конгресу 1928. године разбили српски етнички простор стварањем република и покрајина у до тада јединственој Југославији и по тим границама се та држава и распала после пада Берлинског зида. Политичким одлукама ЕУ (под вођством Немачке) и САД, касније подржаним војним акцијама НАТО-пакта, растурена је СФР Југославија. После распада Југославије (1992. године), државе коју су створили, Срби су у ситуацији да у новостворене четири регионалне државе имају статус националне мањине (Словенија, Хрватска, Федерација БиХ и Македонија), у две се боре за статус народа који може самостално да одлучује о својој судбини (Република Српска и Црна Гора), а из покрајине Косово и Метохија су готово у потпуности протерани. Срби се данас налазе у ситуацији скоро истоветној оној пре ослободилачких ратова против Османске и Хабзбуршке империје.

После прекида у време комунизма српски национални идентитет поново је и црквен, православан, па само наша Црква успешно прелази новонастале границе у српском етничком простору и уједињује Србе у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Совенији и Македонији и само она чува идентитет Срба у САД, Канади, Немачкој, Аустрији и другим европским земљама. Држава, тачније владајућа политичка елита, не извршава своје обавезе према Србима ван Србије за шта је одличан пример ћутање о кршењу права наших сународника на употребу ћирилице. Реално, то и није изненађење ако погледамо понижавајући статус ћирилице у Србији, који су јој одредиле данашња политичка и клутурана елита.

Данас, гледајући са временске дистанце резултате комунистичке победе у грађанском рату и резултате њихове политике током вршења власти, јасно је да је српска национална елита била у праву када их је осуђивала као највеће непријатеље српског народа. У моменту покајања и искрености то је признао комуниста и песник Танасије Младеновић рекавши: „Ми, српски комунисти издали смо свој народ”.

Српска елита, посебно политичка и културна дужне су да непрестано српску јавност подсећају на погубне последице комунистичког решавања националног питања у бившој Југославији на данашњу позицију Срба, а како би њихова национална свест била чврста и отпорна на неокомунистичке манипулације које се преко медија стално пласирају.

После победе у Другом светском рату и доласка на власт комунисти су део српске националне елите побили, а остатак уклонили са свих функција у државном апарату и забранили јој јавно наступање. Ко није био члан КПЈ/СКЈ, био је морално-политички неподобан и онемогућен му је сваки напредак. Уведен је једнопартијски систем и одузета имовина свим богатијим Србима, па је тако уништена пословна елита формирана у временима после Карађорђевог устанка. Држава, тачније Комунистичка партија Југославије (од 1974. године, републичке и покрајинске партијске организације) управљала је национализованом и отетом имовином. После пада Берлинског зида (прецизније економског банкрота комунистичких економија) све источноевропске комунистичке земље напустиле су тај концепт управљања друштвом, у своје правне системе вратиле институт приватне својине и тржишно пословање.

Истовремено су уставним променама те државе организоване као парламентарне републике са вишестраначким политичким системима. Током транзиционог периода из комунистичког у тржишни систем, комунистички властодршци (синови и унуци комунистичких државних и партијских вођа) су у пљачкашким приватизацијама присвојили највећи део бивше државне имовине и данас чине већину економски најбогатијих слојева у бившим комунистичким земљама. У Србији после чувене Осме седнице (крај септембра 1987. године) ЦК СК Србије победничка комунистичка фракција предвођена Слободаном Милошевићем спровела је чистку на свим нивоима власти и из јавног политичког деловања уклонила све присталице противничке, поражене фракције Ивана Стамболића.

Победничка комунистичка фракција (синови и унуци њених комунистичких државних и партијских вођа и њихови блиски рођаци) у пљачкашким приватизацијама присвојила је највећи део бивше државне имовине Србије и данас чини већину економски најбогатијег слоја у нашој земљи. Они су „нова класа“ богаташа тачно онако како је предвидео Милован Ђилас, најфанатичнији комуниста, касније изопштен и прогањан од своје партије због своје необуздане амбиције да после сукоба КП Југослвије са Стаљином дође на Брозово место. Српска елита, посебно економска, политичка и културна дужне су да непрестано српску јавност подсећају да су данашњи богаташи потомци комунистичких руководилаца, а како би се спречиле неокомунистичке манипулације да су то ДОС-овци, тј. припадници демократске опозиције која је на власт дошла октобра 2000. године. После пораза комунистичке фракције Слободана Милошевића (Социјалистичке партије Србије) један део комунистичких новобогаташа променио је страну и финансијски подржао неке од некомунистичких партија, али се не сме заборативи под чијом су заштитом настала њихова богатства. Колико нам је познато, нико из врхова политичких партија бившег ДОС-а (највиши и средњи ниво њихових структура, изузев „прелетача“) није „тајкун“.

Ђорђе Јањатовић (Сарадник удружења „Ћирилица“ из Новог Сада)

Извор: Васељенска ТВ