О заточеницима у српским логорима

Шта заправо званична Хрватска подразумева под појмом логор?

У Хрватској се Дан логораша обележава 14. августа као сећање на велику размену заробљеника одржану на тај дан 1992. године у Неметину између хрватске и српске стране, по принципу „сви за све”. На овогодишњем обележавању речено је да је на подручју Србије и у окупираним деловима постојало седамдесетак логора кроз које је током Домовинског рата прошло више од 30.000 људи, од тога 3.000 жена и 500 деце. Око 300 особа убијено је или умрло од последица злостављања и мучења. На путу у логор страдало је још њих око 2.500. Најмлађа убијена особа у српским логорима имала је само шест месеци, а најстарија 104 године. Од тридесетак хиљада логораша тај статус остварило је око 8.000 особа које је пописао Међународни Црвени крст.

Поменуте бројке привукле су моју пажњу јер сам се са „логорашком статистиком” сусретао много пута и раније.

Уз тужбу против СРЈ поднесену МСП-у 1999. Хрватска је приложила списак заточеника, на којем су се налазиле 7.624 особе, а уз Одговор на контратужбу Србије (децембар 2010), приложила је ажурирани списак са именима 7.708 заточеника.

Дугогодишњи председник хрватске државне комисије за нестала лица, пук. Иван Грујић је као експерт сведочио пред МКСЈ у случајевима „Милошевић” (2002) и „Перишић” (2006) и у оба случаја изнео идентичне податке: на хрватској службеној евиденцији налази се 7.666 особа „размјењених и ослобођених из заточеништва” власти Србије и Црне Горе, Републике Српске и логора и затвора на подручју бивше РСК: 932 (12 одсто) жене, 1.865 (24 одсто) цивила, за 3.614 (47 процената) непознат статус; 219 (три одсто) млађи од 18 година, 424 (пет процената) старији од 60 година, за 1.799 (23 одсто) непознате старости; 5.030 (66 одсто) Хрвата, 188 (три процента) Југословена; 135 (два одсто) Срба и 1.880 (25 одсто) непознате националности.

Грујић је сведочио и пред Међународним судом правде у спору по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду: „У јединственом систему логора, који је деловао на подручју тадашње СРЈ” током 1991. и 1992. било је најмање 60 логора у којима је било заточено најмање 7.490 особа из РХ, а од тога више од 57 одсто на подручју СРЈ, 36 процената на „окупираном подручју” (РСК) и осам одсто на подручју БиХ; међу заточенима било је 46 одсто (3.445) цивила, 12 одсто жена, четири процента оних до 18 година и седам процената старијих од 60 година, док је само њих 31 одсто било је регистровано од МКЦК.

У Грујићевој изјави за МСП (2013) у односу на изјаве пред МКСЈ највећа промена се десила код категорија „цивили” и „непознат статус”. Учешће цивила је са 24 процента „скочило” на 46 одсто, али он не износи податак колико је смањен проценат (47) „непознат статус”. Међутим, из Грујићеве формулације да је „скоро подједнако било заточено и цивила и бранитеља”, може се закључити да је оне из категорије „непознати статус” равномерно распоредио на цивиле и бранитеље.

Наравно, да се поставља питање по ком је кључу то урађено и како то да се до 2006, једанаест година по завршетку рата, није могао одредити њихов статус, а онда у следећих седам година, а можда и мање, сви су распоређени без остатка.

И шта заправо званична Хрватска подразумева под појмом логор?

Истраживали смо „логор Бенковац”, у којем су према списку приложеном уз Меморијал, била заточена 43 лица, и то углавном жене и деца. Већину заточеника „логора Бенковац” извукли су припадници ЈНА из села Шкабрња за време ратних дејстава између ЈНА и ТО, с једне, и припадници ЗНГ, с друге стране. Како би спасили од погибељи жене и децу и нешто старијих особа, припадници ЈНА су их у два аутобуса (колико се сећам било их је више од осамдесет) довезли у Бенковац и предали их Цивилној заштити, која их је сместила у дечији вртић у том месту, где су добили храну и ћебад. Пре њих у исти вртић довезено је десетак жена с децом из српског села Лишане Тињске, које је било на првој линији фронта.

Група из Шкабрње у том вртићу је преноћила, а сутрадан су отишли аутобусима на хрватску страну. Лично сам учествовао у њиховом превожењу до хрватских положаја у селу Пристегу.

Може ли се боравак ове групе жена и деце под описаним околностима, по било чијој дефиницији логора или затвора, сматрати логором?

Може по хрватској, и то по истој методологији по којој се током времена прогресивно повећавају бројеви и наводних логора и заточеника и цивила. И, наравно, те дефиниције и методологије не важе за непријатељску (српску) страну.

Документационо-информациони центар „Веритас”

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Саво Штрбац: Крвави Ускрс на Плитвицама | Јадовно 1941.

Штрбац: Од Загреба не очекујем истраге већ ревитализацију …