O ustašizaciji Hrvatske ne sme se zaćutati

Piše: Ljuban Karan

Da li je američki izaslanik za pitanja Holokausta došao u Hrvatsku da osudi proustaški režim ili da stvari relativizuje?

Nedavno smo bili svedoci da se zvanični Izrael našao u raskoraku sa jevrejskom zajednicom u Hrvatskoj. Dok su Jevreji u Hrvatskoj prepoznali i razobličili pokušaje vlasti da minimizuje ustaške zločine za vreme Drugog svetskog rata i metodom relativizacije postepeno izjednači sve totalitarizme, na Zapadu, pa tako i u Izraelu, to ne vide istim očima. Tako se desilo da, u vreme dok jevrejske organizacije odbijaju da prisustvuju državnom obeležavanju dana Holokausta, Izrael u zvaničnu prijateljsku posetu prima hrvatskog premijera Andreja Plenkovića i ministra odbrane Damira Krstičevića, dozvoljavajući im da obuđu muzej holokausta Jad Vašem.

Pre nekoliko dana stvari su postale jasnije i još neprijatnije. U poseti Izraelu ponovo je boravio hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević i vodio razgovore o vojnoj saradnji. Iza velike kurtoazne priče o vojnoj saradnji ustvari se krije namera Hrvatske da kupi jednu eskadrilu polovnih lovaca F-16. Naime, Izrel neke vazduhoplovne jedinice oprema novom generacijom lovaca, a stare lovce prodaje. Sada se javila sumnja da li su ekonomski interesi prevagnuli i da li je zbog toga izostala osuda ustaštva i fašizma u Hrvatskoj i da li je to ustvari razlog što zvanični Izrael nije podržao protest svojih sunarodnika. Naravno, ta podrška je podrazumevala otkazivanje zvanične posete predstavnika Hrvatske dok se pojave na koje ukazuju jevrejske organizacije na eliminišu.

POVRŠNI TOM JIZDGERDI
Pomislili smo da će američki izaslanik za pitanja Holokausta Tom Jizdgerdi, koji je ovih dana boravio u trodnevnoj poseti Hrvatskoj, popraviti mučni utisak i jasno osuditi pojave ustaštva i fašizma u Hrvatskoj, ali smo se i tu razočarali. Ne može se reći da osuda nije bilo, ali su bilr stidljive i nedorečene, i same više relativizujući stvari nego što su doprinele razjašnjavanju dilema koje nameće Vlada Hrvatske. Jizdgerdi kaže kako mu je mučno da gleda ustaške simbole u toj zemlji, posebno u Jasenovcu, gde su zverski ubijani Srbi, Jevreji i drugi narodi. Još kaže: „Simboli su važni, a znamo da je ta ploča uvredljiva. Hrvatska Vlada je osnovala savet za suočavanje sa posledicama vladavine nedemokratskih režima. Nadamo se da će se on pozabaviti tim spornim i uvredljivim simbolima. Teško je i mučno, pogotovo preživelima, da uopšte gledaju te simbole“.

Čini se da Jizdgerdi nije razumeo perfidne namere hrvatskog vrha. Dobro se zna – kada hoćeš neku istragu da upropastiš, osnuj komisiju (u konkretnom slučaju savet). I drugo, američki izaslanik kao da ne zna zbog čega su Jevreji u Hrvatskoj protestovali iako je sa njima razgovarao. Protestovali su između ostalog upravo zbog relativizacije i pokušaja da se nekakvim istragama o svim totalitarnim režimima relativizuje krivica ustaša i fašista po sistemu svi su isti i svi su krivi. Po njima je potpuno isto kukasti krst i zvezda petokraka iako su upravo pod tom zvezdom mnogi narodi spaseni i oslobođeni od fašizma, kukastog krsta i slova „U“. Upravo su hrvatski Jevreji postavili pitanje: „Zar stvarno treba osnivati komisiju da bi znali ko je činio zločine u Drugom svetskom ratu“?

Tako je Jizdgerdi mogao da zna, mogao je da se informiše, da kod ustaških simbola koje je video i kod pokliča „Za dom spremni“ koji drsko stoji u Jasenovcu, nema ništa sporno jer su te simbole i poklič upotrebljavale samo ustaše. Mogao je u samostalnom srpskom nedeljniku Novosti, koji izlazi u Hrvatskoj pročitati šta pravi antifašisti misle o tom pokliču i šta je napisao Viktor Ivančić: „Da, ‘Za dom spremni’ u Jasenovcu je govno na grobu. I svi koji se 22. travnja tamo zateknu da, prema strogim nalozima državnog protokola uzmu učešće u ritualu lažnog oplakivnja, morat će dobro začepiti nos da ne osjete njegov smrad“.

Zvanična tema posete Hrvatskoj američkog izaslanika za Holokaust jeste „ubrzavanje povratka imovine stradalih u Holokaustu i identifikacija imovine jevrejskih porodica koje su kompletno stradale u Holokaustu“. Naravno da bi te stvari trebalo isterati na čistac i trebalo je davno. Dobro je da se tako pribavljena imovina i novac upotrebe za jačanje jevrejske zajednice u Hrvatskoj. Ali ne treba dozvoliti da jedna dobra inicijativa zaseni sve ostalo i da se zaborave ili ne vide aktuelne pojave fašizma i ustaštva u Hrvatskoj koje ugrožavaju mir u regionu. Ne bi trebalo da opet novac bude u težištu razgovora i da zaseni pojave koje zabrinjavaju.

Možda Jizdgerdi procenjuje da jevrejska zajednica u Hrvatskoj nije ugrožena. Jevreji su danas dobro organizovani po pitanju sopstvene zaštite i imaju moćne zaštitnike. Ali bi američki izaslanik za holokaust trebalo, na osnovu posla za koji je zadužen, da obrati pažnju na stradanje i drugih naroda od zla koje je u prošlosti proizvelo Holokaust. Srbi u Hrvatskoj su trenutno najugroženinija kategorija u Evropi, bez ikakve zaštite. Samo u prošloj godini broj napada na Srbe je porastao za 57 posto, a i pre toga je bio nedopustivo veliki. Ugroženiji su čak i od Srba na Kosovu, jer njih koliko-toliko štiti UMNIK, dok Srbe u Hrvatskoj ne štiti niko. Njih nema ko da zaštiti jer hrvatska vlast to neće, a Srbija nema mogućnosti.

USTAŠKI POKRET, FAŠISTIČKE IDEJE
Ustaška emigracija, začaurena širom sveta nakon Drugog svetskog rata, sačuvala je izvorne principe ustaškog pokreta koji su u praksi demonstrirani u vreme postojanja NDH. Te principe i ideje ugradili su u temelje nove nezavisne Hrvatske kao članovi i funkcioneri desnog proustaškog krila HDZ. Prave demokrate i antifašisti morali su da se povuku pred agresivnim ustašama.

Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je potpuno u pravu kada kaže da su ovu i ovakvu Hrvatsku zajedno stvarali sinovi ustaša i sinovi partizana i komunista. U medijima je bila napadana zbog te izjave, ali ko se malo udubi u dešavanja koja su prethodila građanskom ratu u Hrvaskoj videće da je rekla istinu. Franjo Tuđman, otac hrvatske države, uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi, uspeo je da pomiri ustaše i partizane. Uspeo je u drugi plan da gurne sve ideologije i da sve podredi jednom cilju – stvaranju nove nezavisne Hrvatske.

Ustaškom pokretu je bilo mnogo lakše da prelomi. Nije samo u pitanju činjenica da je većina vodećih ustaša živela emigrantski život i da su Hrvatsku mogli videti samo na slici, nego prastari ustaški stavovi čoveka koji je i stvorio ustaški pokret, poglavnika Ante Pavelića. On je još 1937. godine rekao: „Ustaški pokret nije nastao niti je osnovan radi i u svrhu kakovih ideoloških maksima općenite naravi, nego kao revolucionarni pokret za oslobođenje hrvatskog naroda… Stoga nije nikada bila niti može ubuduće biti zadaća toga pokreta, tratiti vrijeme i sile na raščišćavanju ideoloških pitanja, nego u praktičnom radu i borbi za postignuće postavljenog cilja“ (M. Jareb, Ustaško-domobranski pokret od nastanka do travnja 1941. godine). A po čijim načelima će ustaše delovati ako ne po onima koje je precizirao Pavelić. On je potpuno jasan po pitanju dileme koju im je Tuđman ponudio – da li da zajedno ustaše, partizani i njihovi potomci razbiju Jugoslaviju i formiraju novu Hrvatsku.

Ono što je sporno i što i danas izaziva čuđenje – kako su partizani i komunisti tipa Tuđmana, Boljkovca, Manolića i drugih mogli prihvatiti bilo kakvu vezu, a kamoli udruživanje sa ustaškim pokretom koji je postao sinonim zločina i genocida. Ako su stvarno bili antifašisti, kako su mogli verovati da udruživanje sa tom vrstom zla može doneti bilo šta dobro. Ali, eto, poverovali su, da li po svom ubeđenju ili po nagovoru velikih zajedničkih mentora. Tako se desilo nemoguće – velike zapadne sile demonstrirale su svoju moć i pomirile su vatru i vodu. Ali desilo se još nešto, kako su verovali ustašama, tako su i prošli. Nakon ostvarenog cilja svi su sklonjeni, a oni koji nisu shvatili da moraju sami da odu su na neki način uklonjeni.

Nije mogao bilo ko u to vreme da Hrvatsku vrati u prošlost i da pokrene krvavi mađunacionalni sukob. Mogli su to samo nesporni i najjači hrvatski autoriteti tog vremena, koji su bez izuzetka bili partizanski i komunistički kadrovi. Politički deo su na svojim leđima izgurali bivši partizan i general JNA Franjo Tuđman i političar iz partizanske porodice Stipe Mesić. Preotimanje obaveštajno-bezbednosnih službi izveli su bivši partizani i pripadnici Ozne Josip Manolić i Josip Boljkovac tako što su na svoju stranu pridobili tada aktuelne šefove SDB Josipa Perković i Zdravka Mustaća. Vojno organizovanje za rat proveli su generali JNA Anton Tus, Petar Stipetić, Imra Agotić i Martin Špegelj, koji su osnovali Vojsku Hrvatske, a koji do tada nisu imali nikakve veze sa ustaškim pokretom.

U to vreme među onima koji su stvarali uslove za razbijanje Jugoslavije i stvaranje nezavisne Hrvatske nema nijednog poznatog ustaše sem Gojka Šuška u ulozi posmatrača. Upravo taj jedini ustaša u to vreme u hrvatskoj vlasti postaće siva eminencija koja će stvariti uslove za masovni povratak i ugradnju ustaša u sve stubove nove Hrvatske države. Kada su pohvatali sve konce vlasti, eliminisaće sve bivše jugoslovenske i komunističke kadrove i uspostaviti ustašku vlast koja je i danas na sceni.

KOMUNISTI SU KASNO SHVATILI PREVARU
Većina bivših hrvatskih komunističkih kadrova, koji su zajedno sa ustašama stvarali novu nezavisnu Hrvatsku, su se razočarali i pokajali. To se jasno vidi iz njihovih memoara i zakasnelih izjava. Shvatili su da su prevareni. Bez obzira na svoje ogromne doprinose u stvaranju nove države, nisu osetili ni zahvalnost ni poštovanje hrvatskog naroda. Bili su sve vreme sumnjičeni da su agenti KOS, da su počinili zločine prema zarobljenim ustašama u Drugom svetskom ratu ili da su bili eksponenti „komunističkog totalitarizma“ nakon rata. Sistematski im je narušavan ionako okrnjen ugled, tako da su polako marginalizovani. Jednostavno su postavljani na periferne funkcije i poslove ili penzionisani, a na njihova mesta dolazili su provereni ustaški kadrovi. Sve vreme bili su pod nekom vrstom organizovanog ustaškog nadzora, jer je postojao plan da se oni iskoriste a zatim sklone.

Tuđman je možda jedini koji nije sklonjen i koji se nije pokajao iako ima sumnji da je njegova bolest namerno izazvana. Mesić je razočaran 1994. godine napustio proustaški HDZ i ponovo postao „vodeći antifašista“ u Hrvatskoj. Nedavno otkriveni tajni snimci njegovih izjava sa proustaških pozicija jasno govore da je tokom građanskog rata potpuno prihvatio ustašku ideologiju. Sada, kao „antifašista“ javno se pokajao što je minimiziro ustaške zločine i broj ubijenih u Jasenovcu. Josip Manolić i Josip Boljkovac su nakon svega što su učinili za novu Hrvatsku optuženi da su izvršili ratni zločin nad ustašama nakon Drugog svetskog rata. Podvrgnuti su sudskom procesu i postavljeni na stub srama tako da su se i oni gorko pokajali jer su u Jugoslaviji bili uvaženi i poštovani građani. Nisu osuđeni, ali to im je bila jasna poruka da se sklone i ćute. Danas deluje pomalo smešno kad Josip Manolić, kao svojevremeni šef svih tajnih službi Hrvatske, napiše u svojim memoarima da se informisao preko onoga što procuri iz kabineta Gojka Šuška. Još kaže: „Uvjeren sam da je do mene dolazilo samo ono što sam smio znati, a ne ono što sam trebao znati te 1991. godine“. Shvatio je to tek onda kada više ništa nije moga i nije smeo da uradi.

U sklanjanju komunističkih kadrova sa hrvatske političke scene angažovao se i Zapad. Njima ne smeta što Hrvatska pokušava da u istu ravan stavi komunizam i fašizam jer se takav stav uklapa u aktuelno delovanje protiv Rusije i njene istorije. Tako su ovih dana Josip Perković i Zdravko Mustać u Nemačkoj osuđeni na doživotnu robiju, a u Hrvatskoj se nisu mnogo uzbudili zbog toga. Ni govora o protestima i medijskoj kuknjavi kakvu smo gledali kad su hapšeni i procesuirani proustaški nastrojeni hrvatski generali. Perković u Hrvatskoj nije heroj iako je lično omogućio pokretanje i vođenje rata, tako što je organizovao tajne kanale za ilegalno doturanje oružja u Hrvatsku. Kao šef SDB Hrvatske koji je trebao sve to da spreči, organizovao je 136 ilegalnih dopremanja oružja, gde je samo kod jedne dopreme znalo da bude i po 34 tegljača puna oružja. Danas se kaje i traži svedoke i po Srbiji kako bi dokazao svoju nevinost iako je jedan od najodgovornijih ljudi za srpska stradanja.

Biši general JNA i komandant ratnog vazduhoplovstva Anton Tus, koga je Tuđman postavio za načelnika Glavnog stožera, uočio je duplu liniju komandovanja koja je išla preko Gojka Šuška i proustaške struje. Više se puta žalio Tuđmanu i govorio mu: „Predsedniče, ako ste vi komandant, Šušak je poglavnik“. Shvatio je da tu više ni Tuđman ništa ne može da učini i povukao se. Njegovom zameniku u Glavnom stožeru, bivšem generalu JNA Petru Stipetiću, nije smetala proustaška orijentacija Vojske Hrvatske i hrvatskog društva u celini, ali i on se razočarao i žalio. Kada je marginalizovan, kao i svi ostali, u medijima je jadikovao kako od svoje penzije jedva preživljava jer mu supruga ne radi. Tako, da mu nije kćerke u inostranstvu koja ga pomaže bio bi puka sirotinja.

Sasvim je moguće da bivši komunistički kadrovi u Hrvatskoj nisu želeli proustašku Hrvatsku. Planirali su samo da iskoriste ustaše iz emigracije. Nisu očekivali da će sami biti iskorišteni pa odbačeni, ali upravo tako se dogodilo. Sada je tamo velika čast imati ustašku tradiciju u porodici. Nisu u pitanju samo Zlatko Hasanbegović i Davor Ivo Stir nego skoro kompletan hrvatski državni vrh.

KAKO DA SE POSTAVI SRBIJA?
Srbija nema mogućnost da nešto promeni u Hrvatskoj, tako da će pojave ustaštva i dalje opterećivati naše međudržavne odnose. Rehabilitaciju i oživljavanje ustaških principa i ideja u toj zemlji mogu zaustaviti samo velike sile ili najjače svetske organizacije. Za sada nema naznaka da će se to dogoditi, a osnovni razlog jeste što je na Zapadu ustaški pokret odavno rehabilitovan. Tamo ustaške glavešine, zločinci i teroristi nikada nisu tretirani isto kao nemački fašisti, jer su se dobro uklopili u specijalni rat protiv komunističkih zemlja koji su vodile zapadne obaveštajne službe. Tu činjenicu Srbija ne može promeniti, ali je nikada ne sme prihvatiti kao normalnu stvar.

Srbija mora, kao i do sada, da jasno i otvoreno ukazuje na svaku pjavu fašizma i ustaštva u Hrvatskoj, bez obzira dali će to narušiti naše međudržavne odnose. Oko tih stvari ne sme biti dogovora i „trgovine“ iako će Hrvatska to svakako pokušati preko ucena oko otvaranja novih poglavlja u pregovorima o pridruživanju sa EU. Mora se jasno prstom pokazati na svaki proustaški kadar na važnim pozicijama u Hrvatskoj, pogotovo ministarskim, i to jasno objasniti celom svetu. Ne samo zbog ogromnog broja žrtava genocida, progona i etničkog čišćenja u prošlosti nego zbog visokog stepena ugroženosti srpske manjine u Hrvatskoj.

Bez obzira što nam se stavovi, načini i stepen osude pojava ustaštva i fašizma u Hrvatskoj od strane jevrejskih organizacija i ličnosti koje se bave pitanjima Holokausta nekada neće svideti, ne smemo odustajati da im redovno ukazujemo i objašnjavamo šta se to događa u toj državi i kolika je to opasnost za region. Zato što oni više od drugih imaju razumevanja opasnosti koje prete od rehabilitacije zla iz prošlosti. Isto tako, svima u svetu moramo redovno i glasno ukazivati na svaki pojedinačni slučaj ugroženosti srpske manjine, kao bi svakome postalo jasno da je u pitanju smišljen i planski pritisak državnog aparata da se do kraja dovede etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

„Tamni oblaci“ se nadvijaju nad Balkanom? | Jadovno 1941.

Ustaše u Hrvatskoj na Badnje veče poručili Srbima „kređemo u …

Hrvatska ustašofilija | Jadovno 1941.