O stradanju srpskog stanovništva u koloni na putu Srbobran-Jajce, septembra 1995.

Datum objave: četvrtak, 28 septembra, 2017
Veličina slova: A- A+

sjecanje-svijeca-zastava.jpgINFORMACIJA O RATNIM ZLOČINIMA PRIPADNIKA HRVATSKE VOJSKE NAD SRPSKIM CIVILNIM STANOVNIŠTVOM NA PUTU SRBOBRAN – JAJCE 13. SEPTEMBRA 1995. GODINE

Pošto su 13. septembra 1995. godine pripadnici Hrvatske vojske napali Srbobran (Donji Vakuf), srpsko civilno stanovništvo, među kojim je bilo najviše žena, dece i staraca, krenulo je, bežeći pred njihovim napadom zaprežnim kolima, traktorima, pešice, u autobusima i kamionima, iz Srbobrana i okolnih sela ka Jajcu i Banjaluci. Veliki broj njih gonio je ispred sebe svoju stoku.

Tu kolonu, koja se kretala od Srbobrana ka Jajcu, napali su 13. septembra 1995. godine kod sela Bravnice, na oko 3 km ispred Jajca, pripadnici 2. gardijske brigade Hrvatske vojske, koji su ih sačekali u zasedi i počeli nemilosrdno da ubijaju nenaoružane i potpuno iznenađene civile u izbegličkoj koloni. Od stanovništva nije bilo nikakvog otpora.

Prilikom tog napada, neki su odmah ubijeni, a neki su ranjeni. Prema iskazima svedoka, samo u jednom autobusu, usled vatre koju su otvorili pripadnici Hrvatske vojske, ubijeno je i ranjeno više od polovine putnika (50 sedišta plus oko 30 lica koja su stajala), da bi taj isti autobus sa žrtvama u njemu potom gađali “Zoljom” i zapalili ga sa preostalim ranjenicima i mrtvima unutra.

O stradanju srpskog stanovništva u ovoj koloni govore svedoci koji su se zatekli u koloni i koji su bili očevici onoga što se događalo, a pojedini od njih su izgubili svoje najbliže ili su i sami bili teško ranjeni. Oni su saslušani od strane istražnih sudija, a radi njihove zaštite, ovde se navode šifre pod kojima se njihovi iskazi nalaze u dokumentaciji Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava.

Iz njihovih iskaza se vidi da su pripadnici Hrvatske vojske odmah preduzeli mere za uklanjanje dokaza, time što su odneli leševe ubijenih, tako da će tačan broj ubijenih i ranjenih tek naknadno moći da se utvrdi, ali se nesumnjivo može izvući zaključak da je bio veliki broj žrtava.

Tako, 58-godišnji svedok 715/95-12, koji je bio u ovoj koloni izbeglica, navodi:

“… Nalazio sam se u jednom autobusu koji je bio pun putnika, tako da su bila zauzeta ne samo sedišta, već je mnoštvo ljudi, žena i dece moralo da stoji. Kada je taj autobus, koji se nalazio u koloni izbeglica koje su se kretale i traktorima i zaprežnim vozilima, stigao do sela Bravnice, koje se nalazi na oko 3 km ispred Jajca, sačekali su nas pripadnici Hrvatske vojske koji su pucali u autobus i poubijali većinu putnika koji su se nalazili u njemu. Potom su autobus zapalili, tako da su sva tela ubijenih i ranjenih, koja su ostala u njemu, izgorela.

Pripadnici Hrvatske vojske su nemilosrdno ubijali Srbe koji su se nalazili u koloni, a to su najčešće bili žene, deca i starci, kao i oni koji su se kretali u koloni pešice, terajući stoku. Video sam da su hrvatski vojnici pucali po koloni, kako ispred, tako i iza autobusa u kome sam se ja nalazio. Vojska je pucala na sve što se kretalo. Ja sam uspeo nekako da iskočim kroz prozor autobusa i da se spasem. Tada su me hrvatski vojnici uhvatili i zatvorili u neku obližnju kuću u kojoj je bilo nas 33, s tim što je među nama bilo i 18 ranjenika. Ipak, najviše je bilo žena i dece.

Ranjene su odveli negde kamionom i ja ne znam šta je sa njima bilo. Znam da je mnoštvo Srba u koloni između Srbobrana i Jajca ubijeno i da je to rastojanje između Srbobrana i Jajca bilo zakrčeno kolonom izbeglica.

Video sam da je ubijeno 1-2. dvoje dece Nove Jankovića. Jedno dete je palo i na licu mesta su mu izašla creva, a drugo je umrlo na rukama svoga dede. Njihove leševe su hrvatski vojnici oduzeli, rekavši: Moramo da ih zakopamoc i negde su ih odneli…”.

Svedok 715/95-13, koji je star 61 godinu, navodi:

“… Ja sam u selu živeo sve do 13. septembra 1995. godine, kada smo krenuli iz Srbobrana prema Jajcu, kada sam pošao u izbeglištvo sa 9 članova svoje porodice: ženom, dve snahe i petoro dece, koja su stara između 7 i 16 godina. Nosili smo najneophodnije sitne stvari. U Srbobranu smo ušli u jedan autobus u kome je bilo izuzetno mnogo naroda, koji je bežao u pravcu Jajca i Banja Luke. Sva sedišta su bila popunjena, tako da niko nije mogao ni da se pomeri u autobusu. Ispred autobusa se kretao jedan veliki šleper, koji je bio pun naroda. Sigurno je unutra bilo oko 100 ljudi.

Kada smo krenuli iz Srbobrana u pravcu Jajca, autobus je preticao izuzetno dugu kolonu traktora, zaprežnih vozila i pešaka koji su terali stoku, kao i mnoštvo teretnih vozila natovarenih stanovništvom koje je bežalo u pravcu Jajca. Kada smo se približili Bravnici, u jednom trenutku je na autobus i kolonu, koja se kretala ispred i iza njega, otvorena strahovita vatra. Poubijan je veliki broj putnika u autobusu. Ja sam nekako uspeo da izađem iz njega. Iznosili smo ranjene i poginule. Izvukao sam svoju suprugu, koja je bila ranjena u predelu glave, unuka Borisava koji je bio ranjen i posle jednog sata je umro. Bila je ranjena i moja unuka Dijana. Izvukao sam snahu Anđu, koja je takođe bila ranjena i ostala je bez leve ruke. Iz autobusa sam izvukao i sina moje starije snahe Mire, koji je ranjen u desnu ruku.
Prilikom otvaranja vatre bile su pogođene moja snaha Mira i njena kćerka Danijela.
One su mrtve ostale u autobusu, na koji je u jednom trenutku ispaljena c Zolja, i autobus je zahvaćen požarom buknuo. Pošto su tela moje snahe Mire i njene kćerke Danijele ostala u autobusu, izgorela su zajedno s njim. Koliko je ljudi ostalo u autobusu, ja to stvarno ne znam, jer se tu nalazilo stanovništvo iz raznih sela koje ja ranije nisam poznavao. Svi oni koji su ostali u autobusu, izgoreli su.

Bilo je unutra puno žena, dece i starijih i iznemoglih ljudi. Prisutni hrvatski vojnici, koji su prethodno pucali u autobus i koji su ispalili c Zolju , naredili su nama, koji smo izašli iz autobusa, da krenemo za njima i doveli su nas u jednu kuću. Ja sam sa grupom srpskih civila, žena i dece zadržan 5 dana u jednoj kući u selu Bravnicama. Onda smo odvedeni u Livno, gde su nas zatvorili u neku sportsku dvoranu. Tu smo ostali 5 dana, a onda su nas blizu Bosanske Gradiške razmenili. Sa mnom je razmenjena i moja supruga, koja je bila ranjena.

U autobusu je bila i supruga mog brata Ranka sa troje dece, sinom Veliborom, starim oko 14 godina, kćerkom Daliborkom, starom 23 godine, koja je bila sa svojim sinom Draganom, starim 6 godina.

Poginulo je svo troje dece. Spasena je samo snaha – supruga moga brata Ranka i njena kćerka Suzana, koje se sada nalaze na lečenju u bolnici. Ne znam imena ostalih poginulih, jer su bili iz drugih sela.

Pripadnici Hrvatske vojske su otvarali vatru ne samo na autobus u kome sam se ja nalazio, nego i na čitavu kolonu koja se kretala ispred i iza autobusa. Kada sam izašao iz autobusa, video sam ogroman broj poginulih koji su ležali na putu. Hrvatska vojska je ubijala ne samo Srbe koji su bežali, nego i stoku, koju je srpski narod terao, kao i konje koji su vukli zaprežna kola. Ja ne znam koliko je bilo ubijenih u toj koloni, ali sam sigurno video ogroman broj žrtava koje su se nalazile i na vozilima i pored vozila na kolovozu…”.

Svedok 715/95-14 navodi:

“… Ja sam u Srbobranu živeo do 13. septembra 1995. godine, kada su ga napali pripadnici muslimanske vojske. Stanovništvo je napuštalo svoje kuće i stanove i kretalo se u pravcu Jajca i Banja Luke. Kolona u kojoj su se kretali Srbi, bežeći prema Jajcu, bila je veoma dugačka i nju su sačinjavali uglavnom traktori, zaprežna vozila i autobusi. Veliki broj stanovnika je terao svoju stoku i kretao se peške. Ja sam uspeo da uđem u jedan autobus. Sa mnom je ušao i moj sin, rođen 1968. godine u Bugojnu, koji je inače bio invalid. Njemu je bilo odsečeno pola stopala na desnoj nozi. Kada smo došli do sela Bravnice, sa svih strana je otvorena strahovita vatra iz oružja.
Veliki broj putnika iz autobusa je bio smrtno pogođen, a izvestan broj nas je uspeo da pobegne iz autobusa. Ja sam izašao iz autobusa i izveo sam svoga sina. Tada je odjeknula i eksplozija. Autobus je bio pogođen i zahvatio ga je požar sa svih strana. U autobusu je ostao veliki broj tela poginulih i ranjenih, koji su izgorela. Ja ne znam tačan broj lica koja su ostala u autobusu. Taj autobus je potpuno izgoreo.
Kada sam izašao iz autobusa, video sam da je bilo mnogo mrtvih u koloni koja se kretala ispred i iza autobusa. Od poginulih u autobusu, ja sam od ranije poznavao samo vozača Zdravka Bandulaju, koji je živeo u Srbobranu.

Hrvatski vojnici koji su se odmah stvorili na licu mesta, naredili su nam da ponesemo povređene i odveli su nas u neku obližnju kuću. Najpre su odvojili ranjenike i odvezli ih, navodno, na lečenje u neku bolnicu. Moj sin je odveden u Mostar. Šta je sa njim bilo ne znam… “.

Svedok 715/95-15, koji je star 67 godina, svedoči:

“… Ja sam 13. septembra 1995. godine krenuo iz Srbobrana sa srpskim narodom prema Jajcu i Banja Luci. Kod benzinske pumpe sam sa suprugom i sestrom uspeo da uđem u autobus koji je krenuo ka Jajcu. Kada smo došli do sela Bravnice, na autobus i kolonu, koja se kretala ispred i iza njega, otvorena je sa svih strana snažna vatra. Autobus je odmah stao. Vatra je zasipala autobus. Veliki broj putnika u autobusu je odmah poginuo. Ja sam bio među onima koji su izleteli iz autobusa odmah čim je stao. U tom autobusu je ostala moja sestra Milja Aćimović, rođena 1924. godine u Barbarićima, kod Bugojna.
Kada sam ja izašao iz autobusa, on je eksplodirao i zahvatila ga je vatra sa svih strana.
Mi smo pokušali da izvlačimo one koji su bili u autobusu. Meni je sva kosa izgorela od vatre dok sam pokušavao da izvučem svoju sestru iz autobusa, jer ona je tada bila živa, ali u tome nisam uspeo. Ne znam koliko je ljudi i žena ostalo u autobusu, ali znam da su oni u tom autobusu potpuno izgoreli. Znam da je nekoliko dece i članova porodice Janković tom prilikom izgubilo život, jer su ostali u autobusu.
Pucnjava je i dalje trajala kada smo izašli iz autobusa…”.

Svedokinja 715/95-16, inače domaćica, stara 60 godina, svedoči:

“… Ja sam 13. septembra 1995. godine krenula autobusom iz Srbobrana prema Jajcu. U tom pravcu se kretala izuzetno duga kolona traktora, zaprežnih vozila i pešaka koji su terali stoku. Autobusom smo došli do jednog sela koje se nalazi na 3 km ispred Jajca. Tada su počeli da pucaju po autobusu. Ja sam sa nekoliko putnika uspela da istrčim iz autobusa, koji je posle toga pogodila neka granata i on je planuo. Veliki broj putnika je ostao u autobusu i oni su izgoreli. U koloni je, u blizini autobusa, bio sa zaprežnim kolima moj zet Zeljko Mihajlo iz sela Blagaj kod Vakufa. Sa njim je bila i njegova supruga, a moja kćerka Jovanka Mihajlo kao i njihovo troje dece. Prilikom ovog napada, moja kćerka i zet su poginuli, a jedan od njihovih sinova je ranjen. Drugo dvoje dece ja sam povela sa sobom, a malog Jovana je odvela Hrvatska vojska i sada se valjda nalazi u nekoj bolnici.
Mene su odveli sa decom u Livno i posle sam bila razmenjena…”.

Svedok 715/95-17, inače penzioner, star 62 godine, svedoči:

“… Veliki broj stanovnika Srbobrana je čekao autobus, u koji smo ušli ja i supruga. On je krenuo i preticali smo mnoštvo traktora sa prikolicama, zaprežnih kola i pešaka…
U autobusu je bilo mnogo povređenih i ranjenih. Ja sam, sedeći sa leve strane u visini zadnjeg točka, uspeo da iskočim kroz prozor. Pomogao sam mojoj supruzi, koja je bila ranjena, da i ona izađe. Odmah po izlasku iz autobusa je izbio požar, tako da od tog trenutka pa nadalje nije moglo da se uđe u autobus. Svi poginuli i ranjeni su ostali u autobusu, tako da su njihova tela izgorela. Ne znam koliko je lica ostalo u autobusu. Znam da je u autobusu ostao vozač Zdravko Bandulaja, iz sela Šalića, koji je bio star 40-45 godina. Njegovo telo je ostalo u autobusu zato što je bio pogođen među prvima…”.

Svedok 818/95-21 navodi:

“… Ja sam 13. septembra sa mojom starom majkom ušao u autobus u Srbobranu i krenuo u pravcu Jajca. U tom autobusu je bilo puno putnika – sve su to bili starci, žene i deca. Kada smo se približavali selu Bravnice, čula se pucnjava u pravcu kolone u kojoj smo se kretali. U autobusu su se čuli jauci, jer je bilo puno ranjenih i mrtvih. Kada se autobus zaustavio, počeli smo da bežimo i tada se pojavila Hrvatska vojska koja nas je pohvatala.
Ja sam kasnije saznao da su u ovom autobusu poginula 22 putnika i da je bilo 15 ranjenih.

Poginuo je Stojan Kaurin iz Srbobrana, star oko 70 godina, njegova snaha i unuče, kao i šest članova porodice Janković.

Približavajući se mestu gde je autobus stao, primetio sam mnogo zaprežnih vozila na putu koja su bila prevrnuta, a pored njih tela poginulih ljudi. Koliko je na tom delu puta bilo poginulih, ja ne bih mogao da se izjasnim. Tučeni smo veoma preciznom vatrom iz neposredne blizine…”.

Svedok 818/95-23 navodi:

“… Nalazila sam se na zaprežnim kolima u izbegličkoj koloni, koja se kretala u pravcu Jajca. Ispred sela Bravnice je otvorena snažna vatra po koloni. Tom prilikom su na zaprežnim kolima, koja su se kretala ispred mojih, ranjeni moja kćerka i sin. Kćerka je ranjena u glavu, a sin u predelu kuka sa desne strane i u desnu nogu. Deca mog komšije, koja su stara između 13 i 17 godina, pričala su mi da su njihovi roditelji Zeljko Mihajlo i Jovanka ostali u krvi ležeći na kolovozu…”.

Svedok 818/95-12 svedoči:

“… Ja sam se 13. septembra 1995. godine kretala na zaprežnim kolima u pravcu Jajca zajedno sa troje dece. Kretali smo se u koloni, jer je iza nas i ispred nas bilo mnoštvo zaprežnih vozila, traktora sa prikolicama, putničkih i teretnih vozila. Kod sela Bravnice je na nas otvorena vatra, usled čega je veliki broj ljudi poginuo i ranjen. Ja sam tom prilikom ranjena u predelu oba stopala, a ranjen je i moj mlađi sin, rođen 1979. godine, u predelu stomaka i grudnog koša, kao i u predelu glave…”.

Svedokinja 818/95-2 je takođe bila u koloni, koja se 13. septembra 1995. godine kretala između Srbobrana i Jajca. Ona svedoči:

“… Ja sam sa mojom starom bakom ušla u autobus i sela na zadnje sedište. To je bio jedan veliki autobus. Sva sedišta su bila po- punjena, a između sedišta su stajali putnici. Sigurno je bilo oko 80 putnika. Kada smo se približili selu Bravnice, otvorena je snažna vatra po autobusu, kao i po zaprežnim vozilima koja su se kretala u koloni pored autobusa. Projektili su probijali stakla na autobusu u kome su se čuli krici i jauci, jer je bio veliki broj poginulih i ranjenih. Odmah posle toga, autobus se zaustavio i počeli smo da izlazimo. Ja sam, još dok sam se nalazila u autobusu, osetila jak bol u desnoj nozi, grudnom košu i u predelu glave. Izašla sam četvoronoške iz autobusa. Primetila sam da je mojoj baki desna noga u podkolenom delu skoro bila otkinuta, visila je samo na malo kože. Onda su pristigli hrvatski vojnici koji su bili maskirani: oko čela su imali trake zelene boje, a lice im je bilo namazano nekom žutozelenom bojom.

Još dok sam bila u autobusu, pre nego što se zaustavio, videla sam da je vatra otvorena i po koloni vozila koja se kretala ispred i iza autobusa i da su iz tih vozila padali ubijeni ljudi, među kojima je bilo i dece. Videla sam ispred autobusa telo Marinka Zeljka, mladića i njegove sestre Marijane. Znam da je u autobusu poginulo dvoje dece i jedna žena. Videla sam da je jedna majka iznela jedno dete, ali ne znam da li je bilo živo. Tom prilikom je poginula majka Svetlane Gudalo iz Turbeta. Znam da je poginula i jedna majka, a iza nje je ostalo dvoje dece od 4 i 7 godina. Naknadno sam saznala da je u napadu na autobus učestvovala Hrvatska vojska iz 2. gardijske brigade…”.

Odgovornost za ubistva srpskog civilnog stanovništva snose:

1. Pripadnici 2. gardijske brigade Hrvatske vojske.

Izvor:

http://www.slobodan-milosevic.org


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top