ИНФОРМАЦИЈА О РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА ПРИПАДНИКА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ НАД СРПСКИМ ЦИВИЛНИМ СТАНОВНИШТВОМ НА ПУТУ СРБОБРАН – ЈАЈЦЕ 13. СЕПТЕМБРА 1995. ГОДИНЕ
Пошто су 13. септембра 1995. године припадници Хрватске војске напали Србобран (Доњи Вакуф), српско цивилно становништво, међу којим је било највише жена, деце и стараца, кренуло је, бежећи пред њиховим нападом запрежним колима, тракторима, пешице, у аутобусима и камионима, из Србобрана и околних села ка Јајцу и Бањалуци. Велики број њих гонио је испред себе своју стоку.
Ту колону, која се кретала од Србобрана ка Јајцу, напали су 13. септембра 1995. године код села Бравнице, на око 3 км испред Јајца, припадници 2. гардијске бригаде Хрватске војске, који су их сачекали у заседи и почели немилосрдно да убијају ненаоружане и потпуно изненађене цивиле у избегличкој колони. Од становништва није било никаквог отпора.
Приликом тог напада, неки су одмах убијени, а неки су рањени. Према исказима сведока, само у једном аутобусу, услед ватре коју су отворили припадници Хрватске војске, убијено је и рањено више од половине путника (50 седишта плус око 30 лица која су стајала), да би тај исти аутобус са жртвама у њему потом гађали „Зољом“ и запалили га са преосталим рањеницима и мртвима унутра.
О страдању српског становништва у овој колони говоре сведоци који су се затекли у колони и који су били очевици онога што се догађало, а поједини од њих су изгубили своје најближе или су и сами били тешко рањени. Они су саслушани од стране истражних судија, а ради њихове заштите, овде се наводе шифре под којима се њихови искази налазе у документацији Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права.
Из њихових исказа се види да су припадници Хрватске војске одмах предузели мере за уклањање доказа, тиме што су однели лешеве убијених, тако да ће тачан број убијених и рањених тек накнадно моћи да се утврди, али се несумњиво може извући закључак да је био велики број жртава.
Тако, 58-годишњи сведок 715/95-12, који је био у овој колони избеглица, наводи:
„… Налазио сам се у једном аутобусу који је био пун путника, тако да су била заузета не само седишта, већ је мноштво људи, жена и деце морало да стоји. Када је тај аутобус, који се налазио у колони избеглица које су се кретале и тракторима и запрежним возилима, стигао до села Бравнице, које се налази на око 3 км испред Јајца, сачекали су нас припадници Хрватске војске који су пуцали у аутобус и поубијали већину путника који су се налазили у њему. Потом су аутобус запалили, тако да су сва тела убијених и рањених, која су остала у њему, изгорела.
Припадници Хрватске војске су немилосрдно убијали Србе који су се налазили у колони, а то су најчешће били жене, деца и старци, као и они који су се кретали у колони пешице, терајући стоку. Видео сам да су хрватски војници пуцали по колони, како испред, тако и иза аутобуса у коме сам се ја налазио. Војска је пуцала на све што се кретало. Ја сам успео некако да искочим кроз прозор аутобуса и да се спасем. Тада су ме хрватски војници ухватили и затворили у неку оближњу кућу у којој је било нас 33, с тим што је међу нама било и 18 рањеника. Ипак, највише је било жена и деце.
Рањене су одвели негде камионом и ја не знам шта је са њима било. Знам да је мноштво Срба у колони између Србобрана и Јајца убијено и да је то растојање између Србобрана и Јајца било закрчено колоном избеглица.
Видео сам да је убијено 1-2. двоје деце Нове Јанковића. Једно дете је пало и на лицу места су му изашла црева, а друго је умрло на рукама свога деде. Њихове лешеве су хрватски војници одузели, рекавши: Морамо да их закопамоц и негде су их однели…“.
Сведок 715/95-13, који је стар 61 годину, наводи:
„… Ја сам у селу живео све до 13. септембра 1995. године, када смо кренули из Србобрана према Јајцу, када сам пошао у избеглиштво са 9 чланова своје породице: женом, две снахе и петоро деце, која су стара између 7 и 16 година. Носили смо најнеопходније ситне ствари. У Србобрану смо ушли у један аутобус у коме је било изузетно много народа, који је бежао у правцу Јајца и Бања Луке. Сва седишта су била попуњена, тако да нико није могао ни да се помери у аутобусу. Испред аутобуса се кретао један велики шлепер, који је био пун народа. Сигурно је унутра било око 100 људи.
Када смо кренули из Србобрана у правцу Јајца, аутобус је претицао изузетно дугу колону трактора, запрежних возила и пешака који су терали стоку, као и мноштво теретних возила натоварених становништвом које је бежало у правцу Јајца. Када смо се приближили Бравници, у једном тренутку је на аутобус и колону, која се кретала испред и иза њега, отворена страховита ватра. Поубијан је велики број путника у аутобусу. Ја сам некако успео да изађем из њега. Износили смо рањене и погинуле. Извукао сам своју супругу, која је била рањена у пределу главе, унука Борисава који је био рањен и после једног сата је умро. Била је рањена и моја унука Дијана. Извукао сам снаху Анђу, која је такође била рањена и остала је без леве руке. Из аутобуса сам извукао и сина моје старије снахе Мире, који је рањен у десну руку.
Приликом отварања ватре биле су погођене моја снаха Мира и њена кћерка Данијела.
Оне су мртве остале у аутобусу, на који је у једном тренутку испаљена ц Зоља, и аутобус је захваћен пожаром букнуо. Пошто су тела моје снахе Мире и њене кћерке Данијеле остала у аутобусу, изгорела су заједно с њим. Колико је људи остало у аутобусу, ја то стварно не знам, јер се ту налазило становништво из разних села које ја раније нисам познавао. Сви они који су остали у аутобусу, изгорели су.
Било је унутра пуно жена, деце и старијих и изнемоглих људи. Присутни хрватски војници, који су претходно пуцали у аутобус и који су испалили ц Зољу , наредили су нама, који смо изашли из аутобуса, да кренемо за њима и довели су нас у једну кућу. Ја сам са групом српских цивила, жена и деце задржан 5 дана у једној кући у селу Бравницама. Онда смо одведени у Ливно, где су нас затворили у неку спортску дворану. Ту смо остали 5 дана, а онда су нас близу Босанске Градишке разменили. Са мном је размењена и моја супруга, која је била рањена.
У аутобусу је била и супруга мог брата Ранка са троје деце, сином Велибором, старим око 14 година, кћерком Далиборком, старом 23 године, која је била са својим сином Драганом, старим 6 година.
Погинуло је сво троје деце. Спасена је само снаха – супруга мога брата Ранка и њена кћерка Сузана, које се сада налазе на лечењу у болници. Не знам имена осталих погинулих, јер су били из других села.
Припадници Хрватске војске су отварали ватру не само на аутобус у коме сам се ја налазио, него и на читаву колону која се кретала испред и иза аутобуса. Када сам изашао из аутобуса, видео сам огроман број погинулих који су лежали на путу. Хрватска војска је убијала не само Србе који су бежали, него и стоку, коју је српски народ терао, као и коње који су вукли запрежна кола. Ја не знам колико је било убијених у тој колони, али сам сигурно видео огроман број жртава које су се налазиле и на возилима и поред возила на коловозу…“.
Сведок 715/95-14 наводи:
„… Ја сам у Србобрану живео до 13. септембра 1995. године, када су га напали припадници муслиманске војске. Становништво је напуштало своје куће и станове и кретало се у правцу Јајца и Бања Луке. Колона у којој су се кретали Срби, бежећи према Јајцу, била је веома дугачка и њу су сачињавали углавном трактори, запрежна возила и аутобуси. Велики број становника је терао своју стоку и кретао се пешке. Ја сам успео да уђем у један аутобус. Са мном је ушао и мој син, рођен 1968. године у Бугојну, који је иначе био инвалид. Њему је било одсечено пола стопала на десној нози. Када смо дошли до села Бравнице, са свих страна је отворена страховита ватра из оружја.
Велики број путника из аутобуса је био смртно погођен, а известан број нас је успео да побегне из аутобуса. Ја сам изашао из аутобуса и извео сам свога сина. Тада је одјекнула и експлозија. Аутобус је био погођен и захватио га је пожар са свих страна. У аутобусу је остао велики број тела погинулих и рањених, који су изгорела. Ја не знам тачан број лица која су остала у аутобусу. Тај аутобус је потпуно изгорео.
Када сам изашао из аутобуса, видео сам да је било много мртвих у колони која се кретала испред и иза аутобуса. Од погинулих у аутобусу, ја сам од раније познавао само возача Здравка Бандулају, који је живео у Србобрану.
Хрватски војници који су се одмах створили на лицу места, наредили су нам да понесемо повређене и одвели су нас у неку оближњу кућу. Најпре су одвојили рањенике и одвезли их, наводно, на лечење у неку болницу. Мој син је одведен у Мостар. Шта је са њим било не знам… „.
Сведок 715/95-15, који је стар 67 година, сведочи:
„… Ја сам 13. септембра 1995. године кренуо из Србобрана са српским народом према Јајцу и Бања Луци. Код бензинске пумпе сам са супругом и сестром успео да уђем у аутобус који је кренуо ка Јајцу. Када смо дошли до села Бравнице, на аутобус и колону, која се кретала испред и иза њега, отворена је са свих страна снажна ватра. Аутобус је одмах стао. Ватра је засипала аутобус. Велики број путника у аутобусу је одмах погинуо. Ја сам био међу онима који су излетели из аутобуса одмах чим је стао. У том аутобусу је остала моја сестра Миља Аћимовић, рођена 1924. године у Барбарићима, код Бугојна.
Када сам ја изашао из аутобуса, он је експлодирао и захватила га је ватра са свих страна.
Ми смо покушали да извлачимо оне који су били у аутобусу. Мени је сва коса изгорела од ватре док сам покушавао да извучем своју сестру из аутобуса, јер она је тада била жива, али у томе нисам успео. Не знам колико је људи и жена остало у аутобусу, али знам да су они у том аутобусу потпуно изгорели. Знам да је неколико деце и чланова породице Јанковић том приликом изгубило живот, јер су остали у аутобусу.
Пуцњава је и даље трајала када смо изашли из аутобуса…“.
Сведокиња 715/95-16, иначе домаћица, стара 60 година, сведочи:
„… Ја сам 13. септембра 1995. године кренула аутобусом из Србобрана према Јајцу. У том правцу се кретала изузетно дуга колона трактора, запрежних возила и пешака који су терали стоку. Аутобусом смо дошли до једног села које се налази на 3 км испред Јајца. Тада су почели да пуцају по аутобусу. Ја сам са неколико путника успела да истрчим из аутобуса, који је после тога погодила нека граната и он је плануо. Велики број путника је остао у аутобусу и они су изгорели. У колони је, у близини аутобуса, био са запрежним колима мој зет Зељко Михајло из села Благај код Вакуфа. Са њим је била и његова супруга, а моја кћерка Јованка Михајло као и њихово троје деце. Приликом овог напада, моја кћерка и зет су погинули, а један од њихових синова је рањен. Друго двоје деце ја сам повела са собом, а малог Јована је одвела Хрватска војска и сада се ваљда налази у некој болници.
Мене су одвели са децом у Ливно и после сам била размењена…“.
Сведок 715/95-17, иначе пензионер, стар 62 године, сведочи:
„… Велики број становника Србобрана је чекао аутобус, у који смо ушли ја и супруга. Он је кренуо и претицали смо мноштво трактора са приколицама, запрежних кола и пешака…
У аутобусу је било много повређених и рањених. Ја сам, седећи са леве стране у висини задњег точка, успео да искочим кроз прозор. Помогао сам мојој супрузи, која је била рањена, да и она изађе. Одмах по изласку из аутобуса је избио пожар, тако да од тог тренутка па надаље није могло да се уђе у аутобус. Сви погинули и рањени су остали у аутобусу, тако да су њихова тела изгорела. Не знам колико је лица остало у аутобусу. Знам да је у аутобусу остао возач Здравко Бандулаја, из села Шалића, који је био стар 40-45 година. Његово тело је остало у аутобусу зато што је био погођен међу првима…“.
Сведок 818/95-21 наводи:
„… Ја сам 13. септембра са мојом старом мајком ушао у аутобус у Србобрану и кренуо у правцу Јајца. У том аутобусу је било пуно путника – све су то били старци, жене и деца. Када смо се приближавали селу Бравнице, чула се пуцњава у правцу колоне у којој смо се кретали. У аутобусу су се чули јауци, јер је било пуно рањених и мртвих. Када се аутобус зауставио, почели смо да бежимо и тада се појавила Хрватска војска која нас је похватала.
Ја сам касније сазнао да су у овом аутобусу погинула 22 путника и да је било 15 рањених.
Погинуо је Стојан Каурин из Србобрана, стар око 70 година, његова снаха и унуче, као и шест чланова породице Јанковић.
Приближавајући се месту где је аутобус стао, приметио сам много запрежних возила на путу која су била преврнута, а поред њих тела погинулих људи. Колико је на том делу пута било погинулих, ја не бих могао да се изјасним. Тучени смо веома прецизном ватром из непосредне близине…“.
Сведок 818/95-23 наводи:
„… Налазила сам се на запрежним колима у избегличкој колони, која се кретала у правцу Јајца. Испред села Бравнице је отворена снажна ватра по колони. Том приликом су на запрежним колима, која су се кретала испред мојих, рањени моја кћерка и син. Кћерка је рањена у главу, а син у пределу кука са десне стране и у десну ногу. Деца мог комшије, која су стара између 13 и 17 година, причала су ми да су њихови родитељи Зељко Михајло и Јованка остали у крви лежећи на коловозу…“.
Сведок 818/95-12 сведочи:
„… Ја сам се 13. септембра 1995. године кретала на запрежним колима у правцу Јајца заједно са троје деце. Кретали смо се у колони, јер је иза нас и испред нас било мноштво запрежних возила, трактора са приколицама, путничких и теретних возила. Код села Бравнице је на нас отворена ватра, услед чега је велики број људи погинуо и рањен. Ја сам том приликом рањена у пределу оба стопала, а рањен је и мој млађи син, рођен 1979. године, у пределу стомака и грудног коша, као и у пределу главе…“.
Сведокиња 818/95-2 је такође била у колони, која се 13. септембра 1995. године кретала између Србобрана и Јајца. Она сведочи:
„… Ја сам са мојом старом баком ушла у аутобус и села на задње седиште. То је био један велики аутобус. Сва седишта су била по- пуњена, а између седишта су стајали путници. Сигурно је било око 80 путника. Када смо се приближили селу Бравнице, отворена је снажна ватра по аутобусу, као и по запрежним возилима која су се кретала у колони поред аутобуса. Пројектили су пробијали стакла на аутобусу у коме су се чули крици и јауци, јер је био велики број погинулих и рањених. Одмах после тога, аутобус се зауставио и почели смо да излазимо. Ја сам, још док сам се налазила у аутобусу, осетила јак бол у десној нози, грудном кошу и у пределу главе. Изашла сам четвороношке из аутобуса. Приметила сам да је мојој баки десна нога у подколеном делу скоро била откинута, висила је само на мало коже. Онда су пристигли хрватски војници који су били маскирани: око чела су имали траке зелене боје, а лице им је било намазано неком жутозеленом бојом.
Још док сам била у аутобусу, пре него што се зауставио, видела сам да је ватра отворена и по колони возила која се кретала испред и иза аутобуса и да су из тих возила падали убијени људи, међу којима је било и деце. Видела сам испред аутобуса тело Маринка Зељка, младића и његове сестре Маријане. Знам да је у аутобусу погинуло двоје деце и једна жена. Видела сам да је једна мајка изнела једно дете, али не знам да ли је било живо. Том приликом је погинула мајка Светлане Гудало из Турбета. Знам да је погинула и једна мајка, а иза ње је остало двоје деце од 4 и 7 година. Накнадно сам сазнала да је у нападу на аутобус учествовала Хрватска војска из 2. гардијске бригаде…“.
Одговорност за убиства српског цивилног становништва сносе:
1. Припадници 2. гардијске бригаде Хрватске војске.
Извор: